Љубавна прича се у стварном животу овако завршила…

Пише: српскопитање

Изузетна популарност Шотриног филма, који је потукао све рекорде по гледаности у биоскопима широм Србије, оживела је приче о јунакињи овог Сремчевог дела, питањем ко је у ствари била права Зона…

Стеван Сремац је у Нишу живео од 1879. до 1892, са прекидом од две године када је био у Пироту. У гимназији је предавао српску историју. Слободно време је проводио у малим нишким кафанама „Босна“, „Код Маргера“, „Касина“, где није долазила крупна господа, како је он називао. Пажљиво слушајући шта говоре нишке занатлије, Сремац би кришом вадио бележницу и записивао. Касније, увече, по сећању је разрађивао њихова казивања, која ће му користити за писање најбољих дела.

У Народном музеју у Нишу чувају се део рукописне заоставштине, библиотека и личне ствари, а као посебна вредност и оригинални рукопис „Зоне Замфирове“. Пре тога, у бележници из 1895, записана је и скица за овај роман. Сремац је „Зону“ објавио тек 1903. године у „Српском књижевном гласнику“, у наставцима. А као роман, ово Сремчево дело је први пут објављено 1907. године у издању Српске књижевне задруге.

Дуго се, чак и међу ученим људима, није знало да је Сремац своје најбоље дело написао на основу истинитог догађаја који се одиграо у Приштини крајем 19. века и да је причу Сремац чуо од Бранислава Нушића, који је 1895. био српски конзул у Приштини, где се Нушић дружио са виђенијим Србима, а посебно са чорбаџи Замфиром Кијаметовићем, оцем 13 деце, међу којима је била и Јевросима. Отац ју је из милоште звао Зона.

Према писању Нушића и још неких познавалаца дешавања у Приштини, прича иде овако: Кад је напунила 16 година, Зони није било равне по лепоти у Приштини и на далеко. Имала је румене усне и беле као сомот образе, који су се назирали кроз провидну мараму. И облачила се лепо. Носила је шалваре од свиле и бундицу од атласа, а испод ње јелек набрекао под једрим девојачким грудима. Замакла је за очи свој момчадији у овом граду, али највише Максиму, сину Косте Гапића, кујунџије. И она је њега „бегенисала“.

Волели су се и ту су љубав казивали само погледом кад би с вечери он пролазио, а она га на капиџику очекивала.

Цела Приштина је то знала, па је и песма испевана.

Знали су то и родитељи Зонини и Максимови, и прећутно су то одобравали. Али, убрзо дође до свађе чорбаџи Замфира и еснафлије Косте, у дућану овог другог. На почетку је њихов разговор био сасвим безазлен, какав може бити између пријатеља, али се све више заоштравао. На крају, пале су тешке речи. Коста поче да вређа Замфира, а овај одговори: „Зар да дам моје дете за твојега сина. Даћу гу радо за најсиромашнијег момка, али никада за твога Максима.“

После овога, Зона је туговала. А Максим и туговао и смишљао освету. Са другом Заком Шкуртом извео је отимање девојке. У тадашње време девојка којој би се десило тако нешто, називана је побегуља. За њу, али и за кућу из које долази, то је била велика брука и срамота. Знао је то и Максим. Дуго је „пуцала“ ова брука по Приштини.

После доласка из Приштине, једне летње вечери на Калемегдану Нушић је, у шетњи, све испричао Сремцу.

„Слушајући Нушићево причање, Сремац се одушевио и замолио пријатеља да му дозволи да обради ову причу. Једини услов који је изрекао Нушић био је да у делу не спомиње Приштину, јер је у кући чорбаџи Замфира много добрих кафа попио! Наравно, Нушић није желео да још више осрамоти свог доброг пријатеља. Сремац је на то одговорио: „Одвешћу ја твоју Зону у мој лепи Ниш. Неће је тамо ни рођени татко препознати“. Тако је настала једна од најлепших Сремчевих приповедака из старог Ниша.

После бруке и срамоте коју је породици Замфир приредио Максим, Зона је ипак имала доста просаца. Али, она никог није хтела. Чорбаџи Замфир, на крају, одржа реч коју је дао у Костином дућану. Зона се удала за сиромашног и лепог младића, шнајдера Алексу Грбића.

Своју старост проводила је нечујно и тихо све до 1952. када је истина о Зони откривена. Исте године у Народном позоришту, за време управника Раше Плаовића, постављена је и представа „Зона Замфирова“. Зона је у традиционалној ношњи, са неизбежним шалварама, присуствовала премијери у другом реду. Први ред био је заузет за ондашњу политичку елиту, са Александром Ранковићем на челу.

Кујунџија Максим Гапић, код Сремца чапкун Мане, није се оженио Зоном, већ Цинцарком Затом. Убио се као старији човек пред рат. Алекса Грбић, који је у збиљи оженио Зону, настрадао је приликом албанске побуне у Урошевцу 1913. Стари чорбаџи Замфир због бруке се преселио у Прокупље, где је и умро. Зона је после доста селидби на крају ипак имала лепу старост. Умрла је у 75. години, а сахрањена је на Новом гробљу у Београду, парцела 97. На њеном гробу и данас пише „Овде почива Зона Замфирова“.

Извор: фејсбук страница Србска историја и традиција

ФОТО: фејсбук