Прагматизам конзервативног национализма…
…као стуб српског интегрализма, осврт на либерални национализам Мила Ломпара
Пише: Спасоје ТОМИЋ
У тренутку када се српски културни и државни простор налази под синхронизованим ударом спољних притисака и унутрашњег нихилизма, питање идеолошког усмјерења престаје бити академско надметање и постаје питање опстанка. Иако професор Мило Ломпар и моја маленкост дијелимо исти императив српски интегрализам – путеви којима до њега долазимо значајно се разилазе. Тачке тог разлаза откривају гдје либерални национализам показује своју добру страну, а гдје конзервативизам демонстрира своју неопходну чврстину.
Фронт разлаза
Гдје је предност Ломпара? Његов либерални национализам је супериоран у архитектури теоријске одбране, што свакако не могу да оспорим. Он даје један господски, врло јасан одговор на оптужбе за „великосрпство“, претварајући националну борбу у борбу за право на разлику и демократску самосвијест. Међутим, наратив Ломпара има једну ману, чекање да га неко са стране призна као демократски, што је губљење драгоценог времена у времену нове подјеле геополитичких карата.
Предност конзервативизма (мог наратива), огледа се у томе што он не чека да га „други“ призна као демократски легитимног, односно, конзервативни национализам не пати од потребе да се правда декадентном зелено – агресивном Западу.
Тачке разлаза са Ломпаром су суштински у извору ауторитета. За Ломпара је нација искључиво културни факт који треба демократски верификовати, док је за мене је нација заједница утемељена на православној традицији, чврстом курсу народне саборности и бригом о средњем слоју српског друштва.
Тачка разлаза број 2
Ломпар се обраћа интелектуалној елити, вјерујући у моћ идеје. Овакав наратив имао је у историји своје мјесто у интегралном југословенству, које је било апсолутно елитистичко па самим тим није могло ни да заживи ( на срећу или на жалост, зависно од угла гледања). Конзервативни наратив као идеја иде ка народу, вјерујући у снагу институција као што су Црква, војска и утицај медија, који треба да буду профилисани као стуб одбране конзервативизма, поготову у 21 вијеку, гдје медији и медијске платформе ( порталу, друштвене мреже, подкасти и слично, обликују свијест и савест једног народа).
Дакле, сматрам да управо ту мој приступ има предност јер у историјским ломовима, народ не покреће реченица или фуснота из књига уваженог професора Ломпара, већ симболика и ауторитет институција као што су Црква, војска, медији и институција предсједника ( како у садашњости тако и у будућности) које се базирају на принципу симфоније у времену криза или стварања новог свјетског поретка који се управо одвија пред нашим очима.
Однос према власти Александра Вучића: Реалполитика против дистанце
Овдје настаје најдубљи и практични раскол. Иако обојица инсистирамо на српском интегрализму, који је кроз политику „Српског свијета“ и економско снажење Србије заживио као државна доктрина, наши погледи на носиоца те власти, Александра Вучића, су дијаметрално супротни.
Професор Ломпар заузима став принципијелне дистанце, критикујући власт због, како он види, недовољне културне дубине и прагматизма који често жртвује симболичко за материјално. Он се плаши да би интегрализам без јаких независних институција могао постати инструмент дневне политике.
Као конзервативац, сматрам да се национална идеја не брани само есејима, већ путевима, фабрикама и наоружањем, што Србија управо и спроводи. Политика СНС-а и Александра Вучића успјела је нешто што се донедавно чинило немогућим, да помири конзервативни став (борба по питању Косова и Метохије, Републике Српске и Срба у Црној Гори) са незапамћеним економским просперитетом. Конзервативизам нас учи да је јака држава гарант слободне нације. Србија која економски расте је Србија која може да каже „не“. Подршка овом курсу је за мене израз државотворног одговорности, а не партијске припадности, гдје би Србија чак у одређеном моменту могла да пређе на предсједнички систем владања, али то је већ нека друга тематика, којом ћу се подробније бавити у неком од наредних текстова.
Другосрбијанштина! Псеудоелита као кочница прогреса
Док Србија балансира између истока и запада, јачајући своју економију, свједоци смо хистерије тзв. „другосрбијанштине“. То је групација која данас покушава да дестабилизује Србију управо због њеног успјеха.
Њихова, наводно „либерална“ а и ствари анархољевичарска реторика је маска за суштински презир према сопственом народу. Они не нападају Вучића због грешака, већ због чињенице да је под његовим вођством Србија престала да буде „регионални отирач“. Њихов покушај дестабилизације економски растуће земље је чин саботаже који иде наруку само онима који не желе српски интегрализам.
Синтеза са љевицом за јаку десницу
Да бисмо побједили тај унутрашњи нихилизам, мој конзервативизам свјесно асимилује социјалдемократски национализам, јер без јаке социјалне мреже коју држава данас пружа, ми губимо биолошки потенцијал. Српски интегрализам је празан појам ако српски радник и његов средњи слој нема сигурност.
У мањој мјери, ма колико супротан мом схватању националног, не може се ако желимо да имамо свеобухватан српски интегрализам, одбацити ни социјалистички суверенизам, који нас учи да је економска независност (контрола ресурса и енергетике) кључ за стварно „не“ страним центрима моћи.
Закључак
Док Ломпаров либерални национализам остаје битан интелектуални компас, мој конзервативни приступ је нуди економско – војно – друштвени штит и мач. Вријеме је да престанемо са чистунством и препознамо да је данашња Србија, економски снажна, национално свјесна и интегралистички оријентисана, једина реална база за остварење нашег вјековног сна.
Српска интегралистичка идеја данас више није само теорија, она је постала државна пракса, што раније није био случај због југословенштине коју је садашња власт по мом скромном мишљењу дефинитивно сузбила.
Аутор је магистранд историје
ФОТО: фејсбук
