Срби, раскринкајмо завјеру о Сребреници!

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

Успјешно изведеном завјером, званом „Сребреница“, на наш народ и Републику Српску стављена је велика морална мрља, која, сигуран сам у то, тишти највећи број наших сународника. Врло свјесни неправде и осјећајући постојање завјере против нашег народа и Републике Српске, жељели би да нешто ураде, али, заустави их она наша народна: „У мало руку, малена је снага“. И то је тачно: у мало руку и јесте мало снаге, али, сви то знамо, у много руку има и много снаге!

Зато, драги Срби, сложимо се и кренимо у акцију да раскринкамо завјеру коју су организовали њемачки политичари, а са чијом се реализацијом кренуло 1992. године, и која је свој врхунац доживјела у УН-у, маја 2024. године.

ЊЕМАЧКИ МИНИСТАР ГЕНШЕР ГЛАВНИ ЈЕ ЗАГОВОРНИК РАЗБИЈАЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ИЗАЗИВАЊА РАТА!

Ханс-Дитрих Геншер био је дугогодишњи министар спољних послова Западне (и касније уједињене) Немачке. Као дјечак био је члан Хитлерјугенда, добровољни војник Вермахта и члан Хитлерове Нацистичке партије. Тај њемачки политичар сматра се кључном фигуром међународне политике која је убрзала процес разбијања Југославије. Већ у љето 1991. године, Геншер је почео да заступа став да је Југославија неодржива и да Словенији и Хрватској треба признати право на самоопредјељење. То је било у супротности са почетним ставовима САД и многих чланица Европске заједнице (данашња ЕУ), који су жељели очување јединствене државе. Међутим, Геншер је извршио огроман дипломатски притисак на остале европске партнере, посебно на Француску и Британију, да прихвате њемачки став. Сматра се да је Немачка искористила своју тадашњу економску моћ и преговоре око Мастрихтског споразума како би „убиједила“ остале чланице да признају сецесионистичке републике. На његово инсистирање, Њемачка је 23. децембра 1991. године једнострано објавила да ће признати Словенију и Хрватску, не чекајући званичан рок Европске заједнице (15. јануар 1992). Овај потез је практично присилио остатак Европе да учини исто. Многи историчари и тадашњи дипломати критиковали су Геншера, тврдећи да је његово инсистирање на брзом признању без претходног политичког рјешења „долило уље на ватру” и директно изазвало ескалацију сукоба, посебно у Босни и Херцеговини.

ЊЕМАЧКИ МИНИСТАР КЛАСУ КИНКЕЛ ГЛАВНИ ЈЕ ИНИЦИЈАТОР НАСТАНКА ХАШКОГ ТРИБУНАЛА!

Њемачка је одиграла пресудну улогу и у формирању Хашког трибунала, поставши један од његових главних политичких и правних иницијатора. Њена улога се може дефинисати кроз директну иницијативу тадашњег њемачког министра спољних послова, Клауса Кинкела, који се сматра једним од првих званичника који је 1992. године отворено предложио оснивање међународног суда за ратне злочине на простору бивше Југославије. Њемачка је овај приједлог снажно лобирала унутар Уједињених нација. Први значајан предмет у историји Трибунала, против Душка Тадића, заправо је почео у Њемачкој. Њемачка полиција је ухапсила Тадића у Минхену 1994. године, а затим га је њемачко правосуђе уступило тек основаном суду у Хагу, што је био кључан корак за успостављање ауторитета Трибунала над националним судовима. Као економски најјача чланица ЕУ, Њемачка је била међу највећим финансијерима суда и користила је свој дипломатски утицај да условљава економску помоћ државама региона њиховом пуном сарадњом са Хагом. Њемачка је кроз подршку Трибуналу тражила своју нову улогу у међународној политици, промовишући систем заснован на међународном кривичном праву. Клаус Кинкел је био први страни министар који је званично посјетио Трибунал 1996. године како би му пружио подршку.

Укратко, без њемачке дипломатске иницијативе и спремности да своје прве истраге уступи међународној заједници, Трибунал би тешко стекао почетни замах и правни легитимитет.

ЊЕМАЧКЕ ДИПЛОМАТЕ СУ ИНИЦИЈАТОРИ И ГЛАВНИ СПОНЗОРИ „РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ“!

Њемачка је била један од два главна иницијатора и званична предлагача „Резолуције о геноциду у Сребреници“, коју је Генерална скупштина УН-а усвојила 23. маја 2024. године. Њемачка је била кључни „спонзор” који је покренуо иницијативу и израдио текст резолуције. Амбасадорка Њемачке при УН-у, Антје Лендертсе, званично је представила нацрт пред Генералном скупштином. Након тога, Њемачка је предводила интерконтиненталну групу од преко 30 земаља (укључујући САД, Француску и Велику Британију) како би обезбиједила подршку за усвајање документа. Њемачке институције (попут Фондације Конрад Аденауер) активно су радиле на организацији изложби и панела о „Сребреници“ уочи гласања у УН-у.

ЗАВЈЕРА ПРОТИВ СРБА И ЈУГОСЛАВИЈЕ ЈЕ ОСВЕТА СРБИМА ЗА СУЂЕЊЕ ЊЕМАЧКИМ ГЕНЕРАЛИМА НАКОН ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА У БЕОГРАДУ!

У Београду је након Другог свјетског рата, у периоду од 1946. до 1947. године, на смрт осуђено и погубљено седам високих њемачких генерала. Најзначајнији процеси одржани су пред Војним судом Треће југословенске армије, а осуђени су били кључни заповједници одговорни за злочине на простору Југославије и Грчке: Александер Лер, Генерал-пуковник ваздухопловства и врховни командант њемачких трупа на Југоистоку, осуђен је због командовања бомбардовањем Београда 1941. године. Аугуст Мајснер, Генерал-потпуковник СС-а и полиције у окупираној Србији, директно одговоран за масовне егзекуције и рад логора; Хајнрих Данкелман, Генерал ваздухопловства и војни заповједник Србије 1941. године, осуђен због увођења казнених експедиција; Јохан Фортнер, Генерал-мајор, командант 718. пјешадијске дивизије, одговоран за злочине у БиХ и Србији; Фриц Најдхолд, Генерал-потпуковник, командант 369. „Вражје“ дивизије; Јозеф Киблер, Генерал-потпуковник, брат Лудвига Киблера, командовао дивизијама које су чиниле злочине над цивилима; Адалберт Лончар, Генерал-мајор, војни командант Београда. Осим њих, у Београду су осуђени и други високи официри попут Харалда Турнера, шеф војне управе у Србији и Георгија Кисела, замјеник војног управника.

Поред највиших генерала, у Београду је након Другог свјетског рата суђено великом броју нижих официра, припадника Гестапоа, СС-а и Вермахта. У Првом великом процесу, одржаном октобра 1946, на смрт стријељањем их је осуђено 23, док је 10 добило затворске казне од 5 до 20 година. Други процес, суђење припадницима СС-а и полицијским званичницима, одржан је у децембру 1946. године. На смрт је осуђено њих 18, укључујући и официре попут шефа Гестапоа у Београду, Ханса Хелма и Вилхелма Фукса. Југославија је од савезника тражила и изручење стотина нижих официра. Многи су процесуирани појединачно или у мањим групама током 1947. и 1948. године. На примјер, командант логора Бањица, Вили Фридрих, осуђен је на смрт у марту 1947. године.

Југославија је активно доприносила раду Међународног војног трибунала. Предвођена правницима и истражитељима, доставила је обимну документацију о масовним стријељањима талаца, логорима и истребљењу Јевреја на простору окупиране Југославије. Правни стручњаци из Југославије у Нирнбергу су инсистирали на примјени концепта геноцида (који је тада био нов појам) у оптужницама, детаљно описујући логоре смрти и уништење јеврејске заједнице.

Драга браћо и сестре, претходних дана свакодневно сам писао текстове о стравичним злочинима Муслимана из Сребренице, које су чинили над Србима у околним селима, али и у логорима које су основали у Сребреници. Писао сам и о активностима Њемачке и њеног државног министра Клауса Кинкела на оснивању Хашког трибунала… Сви написани текстови су наишли на изванредан пријем код читалаца, а многи од њих су тражили да напишем и књигу о свему томе. С обзиром на то да сам књигу скоро па написао, и то овако јавно, одлучио сам да написане текстове обрадим и систематизујем у књигу о „Сребреници“. Међутим, а то сам написао и на почетку ове објаве: „У мало руку је мало снаге, а у много руку има и много снаге!“

Дакле, ако бисмо сви, као српски народ, гдје год тренутно живјели, кренули у заједничку акцију – сигуран сам да бисмо успјели и раскринкали спреге и комплоте који су претходили свим нашим ратним и послијератним невољама.

Данас је идеална дан, наш Ђурђевдан, да се састанемо и кажемо: „Срећна Слава! Само Слога Србина Спасава!“

Напомена: Уједињена Њемачка деведесетих жељела да поништи поредак успостављен 1945. године. Југославија је била симбол тог поретка – држава побједница над фашизмом и један од кључних свједока нацистичких злочина. Разбијањем Југославије, Њемачка је дефакто уклонила један од стубова те „версајске” и „јалтске” Европе. Желећи да промијени улоге „жртве” и „злочинца“, Њемачка је својим снажним залагањем за Хашки трибунал и касније за Резолуцију о Сребреници, у међународној јавности успјела да се позиционира као „морални судија“. Тиме се фокус са њемачких злочина из прошлости помјерио на локалне сукобе на Балкану, гдје су Срби често представљани као главни кривци, што је психологија моћи којом се релативизује сопствена историјска кривица.

Срби су кроз историју (1914. и 1941) били главна препрека њемачком изласку на „топла мора” (Дунав–Морава–Вардар). Подршка Словенији и Хрватској 1991. године била је у складу са традиционалним њемачким сферама утицаја (бивши аустроугарски простор), што се може тумачити као повратак на политику прије 1918. године. Лични анимозитети: Дитрих Геншер и Хелмут Кол су припадали генерацији која је стасала у сјенци пораза у Другом свјетском рату. Неки историчари вјерују да је код дијела њемачке елите постојао наталожен анимозитет према Југославији као земљи која је понизила Вермахт и судила њеним генералима. Званични став Њемачке, наравно, потпуно је другачији: они тврде да су њихови потези били вођени „заштитом људских права” и жељом за „стабилношћу Европе“, а не националном осветом. Али: Ми, Срби, знамо шта је истина! Прикажи мање

ФОТО: фејсбук