Убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији, окидач за рат у Босни…

Пише: српскопитање

Око 14.30 часова у недељу 1. марта 1992, нападнута је српска свадбена поворка у сарајевској Башчаршији, што је резултирало смрћу младожењиног оца Николе Гардовића и рањавањем православног свештеника Раденка Мировића. Напад се догодио последњег дана контроверзног референдума о независности Босне и Херцеговине од Југославије, у раној етапи распада и ратних сукоба на простору Југославије

Као одговор на напад, наоружани чланови Српске демократске странке (СДС) поставили су барикаде и блокаде на путевима, оптужујући Странку демократске акције (СДА) за оркестрирање напада. СДС је тражио да у већински српским подручјима Босне и Херцеговине патролирају српски полицајци, а не полицајци других националности и да се у земљу распореде мировне снаге Уједињених нација. СДС је 3. марта пристао да демонтира барикаде које су претходно постављене. Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, у којој је СДА појединачно имао највише мандата, прогласила је независност истог дана.

Гардовић се често сматра првом жртвом рата у Босни и Херцеговини. Рамиз Делалић, криминалац, наводно под заштитом СДА, брзо је идентификован као осумњичени, али муслиманске власти се нису трудиле да га пронађу непосредно након напада. Током рата, Делалић је предводио милицију која је прогонила сарајевске Србе. Касније је у телевизијском интервјуу признао да је извео напад. Делалић је 2004. оптужен за убиство по једној тачки оптужнице у вези са смрћу Гардовића, али је упуцан и убијен 2007. пре него што је суђење приведено крају.

У Федерацији Босне и Херцеговине, ентитету Босне и Херцеговине са бошњачко-хрватском већином, 1. март се прославља као Дан независности. У Републици Српској, ентитету Босне и Херцеговине са српском већином, 1. март се повезује са убиством српског свата и почетком рата.

Ток догађаја:

У недељу, завршног дана гласања, 1. марта 1992. у цркви Преображења Господњег у Новом Сарајеву, одржано је венчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Младожења је био студент Православног богословског факултета у Београду, на последњој години студија. Његов отац Никола био је ђакон у цркви Преображења Господњег. Атмосфера тога дана у Сарајеву је била, најблаже речено,  „напету”. Након венчања, младенци, њихове породице и сватови упутили су се у Дом Свете Текле у дворишту цркве Светих Арханђела Михаила и Гаврила, познатије као Стара православна црква, која се налазила у старој градској, већински муслиманској четврти Башчаршија, где је требао да се одржи свадбени ручак. Стара православна црква на Башчаршији је најстарија српска православна грађевина у Сарајеву.

Пошто у непосредној близини Старе православне цркве није било места за паркирање, сватови су одлучили да пешице крену према цркви, образујући поворку која се протезала од најближег паркинг места до саме цркве. Током поворке, сватови су махали српским заставама, што су многи муслимански пролазници протумачили као провокацију. Такве поворке биле су типичне за српске свадбе широм Југославије. Обично их је пратило трубљење аутомобила и песме. Око 14.30 часова, четворица младића изашла су из белог фолксвагена голфа и покушала да отму заставу једном од сватова. Уследила је препирка, а према речима очевидаца, један од мушкараца је запуцао на свадбену поворку.

Виктор Мајер, дописник немачког дневног листа Frankfurter Allgemeine Zeitung, био је случајни очевидац напада и о њему је писао у својој књизи Yugoslavia: A History of its Demise из 1995. године:

„У почетку се чинило да је реч о детонатору”, написао је Мајер о пуцњави, „али онда сам видео избезумљене људе, чуо сам плач и видео некога како трчи до најближег телефона и видео преплашена лица пролазника”.

У нападу је убијен младожењин отац Никола Гардовић, а рањен је српски православни свештеник Раденко Мировић.

Очевици су идентификовали појединца који је пуцао на свадбену поворку као Рамиза Делалића, сарајевског криминалца. Руководство СДС-а одмах је за напад оптужило СДА и тврдило да је Делалић био под заштитом СДА. Пре напада, Делалић је био умешан у још једну пуцњаву, као и у силовање, а и лечио се у психијатријској болници. Локалне власти издале су налог за хапшење Делалића 3. марта 1992, али се нису трудиле да га пронађу. Званичници СДС-а тврдили су да неуспех власти да ухапсе Делалића представља доказ саучесништва СДА у нападу.

Током блокаде Сарајева, Делалић је водио муслиманску паравојну јединицу која је напала и убила и српске и муслиманске цивиле. Некажњавање Делалића од стране муслиманских власти било је такво да је у телевизијском интервјуу отворено признао да је пуцао на сватове. Власти су сузбиле Делалићеву паравојску тек крајем 1993, након што је почела ликвидирати несрбе.

На пету годишњицу напада на сватове, 1. марта 1997, Делалић је јавно претио гостима, оцу и сину, у сарајевском ресторану и махао пиштољем, што је дело за које је касније осуђен. У јуну 1999. прегазио је својим аутомобилом полицајца, па је поново затворен.

Последњи инцидент навео је Карлоса Вестендорпа, Високог представника за Босну и Херцеговину од 1997. до 1999, да позове државне власти да истраже Делалићеву ратну прошлост. Делалић је 8. децембра 2004. оптужен по једној тачки за првостепено убиство у вези са нападом на свадбену поворку. Суђење је почело 14. фебруара 2005. године. Првог дана судског поступка, тужиоци су пороти пустили видео- касету напада на свадбену поворку, на којој се видело како Делалић пуца на сватове. Истог дана, Делалић је положио кауцију и пуштен је на сопствену одговорност. Пре него што је суђење могло да се оконча, неидентификовани наоружани нападачи убили су Делалића у Сарајеву 27. јуна 2007. године.

Извор: фејсбук страница занимљива историја и географија

ФОТО: фејсбук