Браћа Лазаревићи – гдје ће друго соколови него у висине

Пише: Марко ЂУРИЋ

Ово је сјећање на три погинула брата. На три анђела чувара.

Три живота.

Три прва плача.

Три радости које су обасјале родитељски дом.

Три поноса.

Три тешке, трагичне судбине.

Суровост овоземаљског живота тешко је описати ријечима, али се може наслутити у трагедији породице Лазаревић.

Мајка Милева Лазаревић, из села Шадићи код Власенице, током 1992. године изгубила је своја три сина : Бора, Саву и Станка. Боро је убијен испред своје куће у љето те године. Саво и Станко ликвидирани су из засједе у мјесту Цикотска Ријека, 23. децембра 1992. године. Бол због губитка браће био је превелик, њихова сестра је касније одузела себи живот.

Свако сјећање боли.

Свако слово пече.

Боли неправда.

Боли тишина.

Најтеже је прихватити немоћ,  чињеницу да се вријеме не може вратити, да се младост не може оживјети, да се празнина у дому не може испунити.

У свакодневици често слушамо површне и олаке оцјене,  да су борци гинули узалуд, да је могло другачије, да није вриједило. Те ријечи пролазе као вјетар. Али празнина коју су оставили мучки убијени не пролази.

Браћа Лазаревићи нису напустили своје огњиште. Нису окренули леђа родитељима и свом завичају. Остали су уз своју кућу, уз своју породицу, уз свој народ. Стали су у одбрану онога што им је било свето. Њихова жртва није узалудна, она је свједочанство вјерности, храбрости и части.

Своју младост уградили су у темеље опстанка. Њихова имена остају као тихи, али снажни свјетионици, да нас подсјећају ко смо, шта смо преживјели и шта смо дужни чувати.

Браћа Лазаревић постала су симбол велике жртве. А мајка Милева,  симбол мајчинске снаге. Након што је испратила своје соколове у вјечност, наставила је да живи са болом који се не мјери ријечима. То је срце које је издржало оно што је готово неиздрживо.

За убиства браће Лазаревић ни до данас нико није одговарао. Та чињеница продубљује рану и отвара питања која траже одговор. Без истине и правде нема трајног мира, нити достојанства за жртве.

Зашто изостаје потпуна и непристрасна истрага? Зашто злочини почињени над Србима у Власеници нису до краја расвијетљени? То су питања која не смију остати без одговора.

На нама је да чувамо сјећање, достојанствено, без мржње, али са истрајношћу. Да не дозволимо да жртва падне у заборав. Да истину тражимо упорно и мирно, свјесни да је памћење најјачи темељ сваког народа.

ФОТО: фејсбук