Пророцима нико не вјерује

Пише: Србо ГАЛИЋ

Отац је сједио на свом веома чудном мјесту за читање – на пању који је био у дну баште, поред металног бурета пуног воде.

Буре је увијек било напуњено до врха, у случају да нестане воде и киша не буде падала дуго времена, воде за заливање баште је било.

Никад нисам схватио зашто је волио да сједи и чита баш ту. Поред свих столица, лежаљки, љетних столичица, он је сједио на неугодном пању, лактовима наслоњен на кољена, поред њега читав торањ новина и магазина и читао.

Сатима, непрекидно, с времена на вријеме би попио мало пива и онда настављао са работом.

Био је упућен у политику далеко више него многи политичари, познавање материје је било огромно, а и историју је имао у малом прсту.

Обе верзије, и ову што су писали побједници, Титове комуњаре и незваничну, усмена предања људи који су лично били на мјесту догађаја.

Била је 1989а, дан је био немогуће врео, и у хладовини си једва могао да дишеш, а он се није мицао са свог мјеста, иако је сунце ударало директно у њега.

Изгледао је као статуа, тако потпуно замрзнут и хипнотисано задубљен у новине. Сваких десетак минута би гласно уздахнуо и сваки пут понављао исту псовку :

„Јебем ти понедељак, поубијаће нас све.“

Тих мјесеци је нон стоп читао о Милошевићу, као да је био опсједнут са њим, што је можда и био и говорио свима који су хтјели слушати да нас није могао запасти гори „вођа.“

Удбаш, комуњара, издајник, убица, страни плаћеник, аждаја, демон из пакла.

Док су други клицали Слоби, он је непрекидно говорио да долази рат и да ће Срби под водством Милошевића стварно стати под фамозну шљиву.

„Свето, шта ти је којег ђавола, мичи се са сунца, сав си поцрвенио у лицу, јеси ли ти здрав?“ би матер завикала са терасе ту и тамо, али је он није ни примјећивао.

„Србо, шта лежиш ту безвезе испод јабуке, иди га натјерај да уђе у гаражу“ би се продерала на мене, док бих ја недалеко од њега, са каменом испод главе умјесто јастука, такође читао, али Агату Кристи.

Нешто ме је много потресла Фјодорова „Зли Дуси“ па сам, за промјену, бјежао у много лакше штиво.

„Ево све летим, имам неописиву жељу да ми поломи лопату преко леђа ако му приђем. Сиђи ти па му реци у лице да се склони у хлад“ бих одговарао, не дижући поглед с књиге.

Остајало би на томе, ђавола смо смјели и она и ја да се усудимо да га прекинемо у читању.

Био је један од изузетно ријетких људи који су примјећивали шта се ради и догађа у Крајини и Босни, његова бистрина и проницљивост су били непогрешиви и страшно је губио живце од забринутости, у времену када је требао да одмара и ужива у плодовима свога рада у Њемачкој, гдје су и он и стара ломили кичму двије деценије прије повратка кући.

Упозоравао је све и свакога да се спрема огромно, ужасно зло по Крајину, али га је слабо ко слушао а на његове тврдње да ћемо нестати са тих простора, знали су почесто и подругљиво да се насмију, као да је стари негдје успут изгубио разум.

Није се обазирао, скоро шест година прије него што ће се десити, када нико жив није уопште вјеровао да ће бити некаквог рата, он је знао.

Пророчки је говорио шта ће се десити годинама прије него што у ствари јесте, молио је људе да се почну припремати на ново клање Срба, усташка звијер се опет пробудила, ножеви се поново оштре.

Пет година послије, у љето 1994е, су људи у готово потпуној паници и страху говорили да се не може десити таква несрећа по нас, да нестану оба дјела Крајине, и Висока у Босни и РСК у новој ендехазији.

Шта?

Ма не, никад, а мој стари ме је и даље подсјећао на Јована Крститеља, који је пророковао о доласку Бога на земљу, који је сам ишао кроз пустињу и по жарком сунцу упозоравао људе да се одрекну грешног начина живота, Христос долази и биће много патње и суза.

Какав Книн да падне, то нико неће дозволити, без обзира шта се и гдје дешава, нема шансе да се изда бастион српства, главни град Крајине.

Моћни и непокориви Книн, који је био заштићенији од најзаштићеније тврђаве у цијелом свијету, што је била Форт Нокс, тамо гдје су Амери држали своје национално – државне резерве.

Говорили би Свети да се мане ракије јер га изгледа више не удара по доброј страни, као некад, него га баца у параноју.

Книн да падне?!

Ма никада, никада, никада то Београд неће дозволити, колико год да се ограђивао од рата и политички врх Србије одбијао да шаље војску у наше дијелове, све то није значило ништа.

Није их могла отријезнити ни страшна издаја кад је ономад Слобо увео санкције Републици Српској, ово је било нешто друго.

Ово је било о очувању цјелокупног српства.

Ово је поново Цар Лазар и његова војска, ово је понављање историје, Срби су поново остали као задњи бедем Европе пред најездом новог зла.

Не може им ништа бити, ипак их браћа са оне стране Дрине мотре и чувају, тако нешто се неће никад допустити, Срби су најзад уједињени.

Глас мог оца је полако постајао све тиши, све ређе је говорио о страшној судбини која нас чека.

Сада, и кад би понекад нешто и рекао, казивао је да је прекасно, предуго смо живјели у лажном сну, убрзо ће нас погодити сурова реалност свом својом снагом.

Као и увијек, нико му није вјеровао.

Зима 1994-е је полако стизала у босанску крајину, понека пахуљица би промашила Динару па је падала по Далмацији, гдје су се људи лагано почели загријавати добрим вином и ракијом, вјерујући у себе а још више у власт, слогу и јединство.

Зима 1994-е која је промјенила све.

Зима када су умјесто пахуљица, по Купресу почеле падати гранате, и злослутне ријечи Свете из Пеуља села се почеле претварити у стварност.

Двадесет година послије, када сам дошао у посјету мајци и сестрама, сам са оне исте терасе гледао у исти пањ и исто буре, само што сада више није било воде и било је окренуто наопако.

И није више било Крајине, наивних Срба, а ни мог оца који нас покушава уразумити и тјерати нас да већ једном отворимо очи и схватимо шта нам се спрема…

Никад нећу разумијети како је све могао знати толико времена унапријед, са непогрешивом прецизношћу, као што нећу разумијети зашто нам се десило да нестанемо са наших вијековних огњишта.

И зашто баш ниједан једини човјек није послушао оца, иако су можда негдје у дубини душе знали да говори истину, баш као што сам знао ја, то тадашње дијете које је гледало у свог родитеља са умало језивом бојазни због његових ријечи.

Али и са великим страхопоштовањем, јер су неслога и издаја, као што су вијековима прије свега, наставиле да теку српским бићем.

А он то разумијевао далеко, далеко раније од свих…

ФОТО: фејсбук