Одбранили смо отаџбину и задивили свет

Пише: Тома ТОДРОВИЋ/Политика

„Српски народ се 1999. године, по четврти пут у 20. веку, нашао пред великим искушењем за свој опстанак и буквално сам против свих. Данас, када обележавамо 27 година од дана када је такозвани ’демократски Запад’ са својом НАТО алијансом извршио злочиначку агресију против наше земље, злочин без преседана у историји ратовања, могу да кажем да је до сада много тога речено о том монструозном чину, али не и све.” Овим речима је разговор за наш лист почео прослављени и легендарни командант Приштинског корпуса и Треће (Нишке) армије, херој и јунак са својим старешинама, војском и полицијом бранилац отаџбине генерал Владимир Лазаревић:

„Одавно више нема никаквих тајни. Циљеви агресора су заиста били монструозни – да се применом Хитлерове доктрине ’Блицкриг’ у првих 96 сати уништи главнина Војске Југославије, да се убије преко 20.000 припадника Приштинског корпуса, парализује привредни и политички живот у нашој земљи, да се држава примора на капитулацију и окупира, да се покори и понизи српски народ. Стратези планиране муњевите операције ’Алигатор’ генерали Весли Кларк, Клаус Науман, Андерсон и Шварцкопф заједно су са Виљемом Вокером креирали најзлочиначкији план који је подразумевао, цитирам ’Вратити Србију у камено доба’, ’Приморати Србију да клечи и моли’, ’Поравнати Србију да буде равна као сто’, ’Разорити, уништити деградирати’, ’Да остане само камен на камену’…”

Нажалост и на несрећу српског народа, многи борбени планови злочинца и болесних умова остварени су, али и данас се остварују: НАТО и после 27 година убија по Србији. Данас је наша земља прва у Европи по болестима карцинома. Светска здравствена организација и Уједињене нације су давно већ рекли „да су НАТО злочини почињени над Србима превазишли све дотадашње трагедије”, али и „да се у Србији догодила много већа трагедије него августа 1945. и после атомске бомбе бачене на Хирошиму”. Зато се говори „да је Косово српска Хирошима”, или „да је Алексинац српска Хирошима”… Последице авијације НАТО-а виде се и данас, виделе су се претходних две и по деценије, тек ће се видети…

Нешто сте се замислили, застали сте у причи…?

Познати стручњак-онколог проф. др Милорад Ђорђевић после агресије је рекао „да ће бити запањујуће у периоду после 2020. године, када ће сваке године од карцинома оболевати више од 70.000 грађана наше земље и да ће више од половине овог броја упркос лечењу умирати”. Слободан сам да кажем да се у Србији те црне прогнозе остварују, догађа се велика катастрофа. Ми смо се часно борили да одбранимо отаџбину, свету Српску земљу, док је над нама спроведен геноцид, незапамћен злочин, највећи после Другог светског рата. Поновио бих речи нашег благопочившег патријарха Павла: „Све пролази, само душа, образ и добра дела остају заувек.” То исто је цео слободољубив свет рекао за нас, за Србе и Србију. Да ли то за себе могу да кажу нељуди, злочинци и убице и, свакако њихови безумни команданти? Не, сигурно не.

Шта је то што држите у рукама? Чини се да је на том папиру нешто специјално?

Једном сам вам обећао да ћу вам донети белешке мог саборца потпуковника Јефте, који је у својеврстан дневник преточио запис о историјском поподневу 9. априла 1999. и неколико сати можда и највећег подвига који смо извели спречивши херојском и задивљујућом борбом, вештином и тактиком копнену инвазију здружених НАТО снага, ОВК и армије Албаније на нашу територију. Погледајте, прочитајте…

(Читамо): „Поново смо успоставили везу Команде корпуса и прве борбене линије. Генерали Павковић и Лазаревић после саслушаног рапорта са бојишта очински питају: „Јесте ли живи, да ли вам нешто треба, шаљемо одмах појачања и авионе. Издржите, не дајте се, ви браните част отаџбине… Полазимо према вама, долазимо брзо…”

Сузе ми лију низ лице од радости, знам да веза није покидана, да нисмо остављени. Свом силином настављамо битку… Наређујем Ромићу да распали из свих хаубица, водник Васојевић са својих 12 граничара држи „Маја Главу” и без одобрења креће уз громогласно „УУУУРААА на 300 црнокошуљаша и зауставља их. Већину су положили на пропланку дуж границе, остали су побегли у Албанију главом без обзира… На десном крилу десетар не пушта караулу Кошаре. Не одступа са ње иако је сам?! Терористичке хорде у чуду док извлаче своје рањене и погинуле, док беже. Стигоше наши МИГ-ови, наше ’двадесетјединице’, испрепадаше нас више него комплетна авијација НАТО-а дотле. У бришућем лету, на само педесетак метара изнад наших глава, подигоше нам морал… Горе небо и земља, одјекује дуж целог фронта. Свака част пилоти и команданти, свака част генерали наши, одржали сте реч…

И ми смо – нисмо попустили, нисмо се предали. И нећемо, тако ће бити до краја рата. Ово је ЕПОПЕЈА, зар не” – завршио је свој дневник потпуковник Јефта за тај херојски дан, за 9. април када је српска војска одбранила своју отаџбину од копнене инвазије, када је задивила свет.

Господине генерале, мислите ли да су челници НАТО-а нешто научили из тог рата?

Била ми је и вечно ће остати велика част и привилегија што сам могао и, што сада говорим о јунацима другог Косовског боја, о херојима наше војске и полиције, о Трећој (Нишкој) армији, о својим саборцима из легендарног Приштинског корпуса са Кошара, Јуника, Паштрика или караула, који су животом бранили отаџбину од терористичке оружане побуне и агресије НАТО-а. Једно знам – НАТО ће се и даље бавити, као што је то чинио свих претходних 27 година, тражењем одговора на бројна питања из „Модерног рата” који је водио против СРЈ и Србије. Очекујем и да у скорије време и сазна те одговоре, али сам сигуран да их никада неће разумети. Ваш колега из „Политикине” новинске куће, сведок и саборац Никола Мариновић на својој мајици је написао 2000. године, после агресије: „На бајонету су чувани Југославија и Србија… Наше су се прси сударале са ранама на прсима туђинаца, ватре су нам се преплитале, куршуми сударали… Ватре непријатеља беху у бомбама, минама и ракетама. А наша беше у нашим срцима.” И подсетио бих да је главнокомандујући НАТО авијације, генерал Шорт 24. марта 2000. године, на прву годишњицу агресије на СРЈ и Србију и на 50. годишњицу алијансе у Варшави, признао ратни злочин против наше земље, али и хероизам наше војске на Косову и Метохији рекавши, цитирам: „Српској војци на Косову нисмо могли да учинимо ништа. Зато смо гађали цивилне циљеве.”

Више нема дилема – преживели смо прави нуклеарни рат

НАТО је, истиче генерал Лазаревић, превазишао све своје злочине: водио је против нас пропагандно-психолошки, електронски, економски, специјални информациони рат и неокортички рат – против психе наших војника и народа. Вођен је нуклеарни и хемијски рат ниског интензитета, или како је својевремено казао бивши председник Југославије Добрица Ћосић, „Био је то мали трећи светски рат”.

Доказ за то је шести дан агресије, 30. март 1999. године када је НАТО у рејону Призрена отпочео нуклеарни напад на Србију и СРЈ, бацањем радиоактивних пројектила. Бројни светски аналитичари и ми смо утврдили да је за 78 дана бомбардовања и ратовања НАТО употребио убојна борбена средства еквивалента осам до десет (8 до 10) бомби бачених на Хирошиму.

Крис Стон, човек на слободи

Крајем априла 1999. године обелодањено је писмо америчког подофицира Криса Стона, које је објавио пошто је после неколико дана од тренутка када је заробљен на југу Србије, ослобођен. Упутио је поруку Команди српске војске: „Хвала свим српским старешинама. Хвала за Вашу љубазност и поштовање мог чина и статуса. Имам после свега много симпатија за све вас, за српски народ, за српске официре и команданте. Хвала вам. Наставићу да се молим Богу за прекид рата и мир. Бог вам помогао. Искрено – Крис Стон, човек на слободи.”

ФОТО: Политика