Већ виђено, 5. октобра
Пише: Далиборка БЈЕЛИЦА
Ја сам ово већ видела 2000. године.
Сећам се тог времена као да је било јуче. Била сам средњошколка, још увек дете које је тек почело да верује да може да промени свет. Извели су нас на улице — професори, старији студенти, разни говорници који су нам говорили да је то „борба за будућност“. Ми смо им веровали. Носили смо транспаренте, викали пароле које нисмо ни разумели, верујући да радимо нешто велико и важно.
Студенти су тада били симбол отпора. Говорило се да је управо младост та која мења друштво, да су универзитети савест народа. И ми, клинци из средњих школа, гледали смо у те студенте као у хероје. Чинило нам се да смо део нечега што ће заиста донети правду, слободу и неку нову, бољу Србију.
А онда је све прошло.
Револуција је завршена, власт се променила, пароле су утихнуле. Камере су се угасиле. А студенти? Они који су данима и ноћима били на улицама, који су носили целу ту причу на својим леђима — нестали су из приче. Полако су гурнути у страну, заборављени чим више нису били потребни као маса и као симбол.
Нови људи су дошли на позиције, нове структуре су преузеле институције, а они који су веровали да ће њихова борба нешто променити остали су са горким осећајем да су били само средство. И што је време више пролазило, све је било јасније да се систем није суштински променио — само су се лица променила.
Данас, када гледам студенте у Србији како поново излазе на улице, не могу да се отмем том осећају већ виђеног. Видела сам то већ једном. Видела сам како младост носи идеале, а како их политика касније тихо одложи у страну.
Не кажем да ти млади људи немају право да се боре. Напротив — свака генерација има право на свој протест, на своју наду. Али ме боли што знам колико брзо та нада може да буде искоришћена, а потом заборављена.
Јер историја код нас има чудну навику да се понавља. Студенти најпре постану симбол отпора, а онда, када се све заврши, постану фуснота у нечијој политичкој причи.
И зато данас, као неко ко је некада стајао на тим истим улицама као збуњена средњошколка, не могу да се отмем утиску да ће и ова генерација студената, под палицом садашњег ректора и свих оних који данас управљају универзитетом, на крају проћи исто — као још једна генерација која је веровала да мења свет, а коју је свет на крају једноставно оставио иза себе.
ФОТО: фејсбук
