Лицемјерје које разара спорт
Дино Хасановић, фудбалер добојске Слоге, „херој“ по потреби сарајеских хушкачких портала!
Пише: Славко БАСАРА
У земљи у којој се и резултат и табела често тумаче кроз призму идентитета, сцена са утакмице између бањалучког Борца и добојске Слоге поново је отворила стару причу – колико заправо вриједе принципи када изађу на терен.
Фудбалер Слоге, Дино Хасановић, затражио је прекид меча због скандирања са трибина у којима се помиње генерал Ратко Младић. Такав потез федерално Сарајево је поздравило као храбар и исправан. И ту не би било ништа спорно, али проблем настаје тамо гдје почиње недосљедност.
Јер, ако већ говоримо о принципима, они не могу важити само када је рефлектор уперен у једну страну. Не могу бити гласни када не одговара, а тихи када не смета. Јавност зато с правом поставља питање: гдје је граница између принципијелности и селективне реакције?
Спорт није лабораторија изолована од стварности. Клубови носе симболе, историју и идентитет. Играчи су дио тог система – професионално, али и јавно. Зато свака порука која се пошаље са терена или поред њега мора издржати тест досљедности. Без тога, свака реакција остаје на пола пута – између става и утиска.
Посебна прича је начин на који су поједини медији из Сарајева представили цијели догађај. У тој верзији, Дино Хасановић је без задршке проглашен симболом борбе и херојем. Међутим, новинарство које не поставља питања него нуди готове етикете, више личи на хушкање него на информисање. А публика то препознаје.
Јер није спорно стати против „непримјереног“ скандирања. Спорно је када се иста мјерила не примјењују увијек и свуда. Када се једна врста поруке осуђује, а друга игнорише – тада не говоримо о принципима, већ о избору.
И управо у том избору лежи суштина ове приче.
Случај из Бањалуке није само епизода са једне утакмице. То је подсјетник да фудбал у БиХ и даље носи терет друштва у којем се правила често савијају према потреби. А док је тако, сваки нови “јунак” биће само краткотрајна фигура у већ познатој причи – оној у којој су принципи увијек на паузи.
Фудбал није изолован свијет. Клубови, симболи и идентитети су дио шире слике. Управо зато дио јавности данас поставља питање досљедности – може ли се истовремено бити против једног облика симболике, а без проблема прихватати други, из којег се директно црпи професионална корист? То питање можда није пријатно, али је легитимно.
И ту долазимо до суштине проблема: спорт у БиХ одавно је постао продужена рука друштвених сукоба. Играчи више нису само спортисти, већ симболи, поруке и инструменти. А када се тако поставе ствари, свака реакција губи дио своје аутентичности јер улази у вртлог интерпретација.
Док год будемо бирали принципе као на шведском столу, стадион неће бити мјесто спорта, већ огледало подијељеног друштва. А док је тако, сваки нови “херој” трајаће тачно онолико колико траје сљедећи наслов.
Дини Хасановићу је засметало име генерала Ратка Младића скандирано с трибина, а на грудима носи грб клуба у којем је тробојка под којом је Младић ратовао у грађанском рату у БиХ!
Међутим, то му не смета јер је „масно“ плаћен од клуба из Републике Српске чију тробојку носи на срцу… А „објективни“ сарајевски портали, хушкачки настројени, ваздигли су Хасановића да се попне још више и скочи у фудбалски суицид – властиту срамоту.
Е мој синко, „освједочени“ спортисто…
Паметном доста, дијагноза више него јасна!
Патологија!
ФОТО: фејсбук
