Кад медији глуме суд, а спорт постане мета
Називати ово „слободнобосанско“ мишљење новинарством значи вријеђати саму професију!
Пише: Славко БАСАРА
Објава ширег списка репрезентације БиХ за ЦЕВ Европску лигу требала је да буде искључиво спортска вијест. Умјесто тога, дио медија у федералном Сарајеву поново је посегнуо за старим обрасцем – скретањем фокуса са терена на политичке и идеолошке етикете.
У први план није стављен рад селектора Душка Николића, нити форма и квалитет играча, већ догађај стар више од деценије, који се сада користи за дискредитацију једног спортисте, у овом случају Душана перишића, што је устаљена пракса медија заснованих на патолошкој мржњи! Тиме се јасно показује да појединим редакцијама није циљ информисање, него креирање наратива и хушкање.
Ово више није ни прикривено – ово је отворено. Сервирање јавности као „доказа“ против једног спортисте није информисање. То је конструкција. То је хајка.
Јер, ако ћемо већ играти ту игру – гдје је крај? Хоћемо ли копати по биографијама свих спортиста? Хоћемо ли уводити комисије за „моралну подобност“ прије сваког списка? Или је довољно да неко не одговара одређеном наративу па да постане мета?
Посебно је лицемјерно позивати се на морал док се истовремено крши основни принцип професије. Овдје нема ни покушаја неутралности. Постоји само агенда: обликовати перцепцију, подгријати подјеле и произвести реакцију.
Да ли је посао новинара да извјештава о репрезентативним акцијама или да врши морално-политичку селекцију играча? Ако се већ отвара питање „друштвене одговорности спортиста“, онда оно мора важити једнако за све, а не селективно, у зависности од имена, поријекла или тренутног политичког контекста.
У супротном, долазимо до опасне праксе у којој се спортисти не вреднују по учинку на терену, него по интерпретацијама њихове прошлости. То није новинарство – то је уређивачки активизам.
Посебно је проблематично што се оваквим текстовима додатно продубљују ионако изражене подјеле у друштву које и даље носи терет грађанског рата у БиХ. Умјесто да спорт буде простор који повезује, он се претвара у још једно поље за политичке обрачуне.
На крају, остаје једноставно питање: да ли желимо спорт као простор такмичења, или као продужетак идеолошких фронтова?
Одговор на то питање више говори о стању медија у „напаћеном“ Сарајеву него о самим спортистима.
Зато ово није прича о спорту. Ово је прича о злоупотреби медија. О претварању новинарства у алат за „дисциплиновање“ и етикетирање.
И о питању које остаје да виси у ваздуху: ко је сљедећи на реду?
Ово што гледамо на порталу „Слободне Босне“ је активизам маскиран у вијест
Називати ово „слободнобосанско“ мишљење новинарством значи вријеђати саму професију!
Зар је главно питање шта је урадио један спортиста прије 15 година на неком окупљању. Питање је: ко и зашто данас покушава да пресуди одбојкашу Душану Перишићу из медијских редакција?
ФОТО: фејсбук
