Светиња у Црмници подиже се из тишине
Пише: Новица ЂУРИЋ/Политика
Да се светиња подигне из тишине и камена, из прашине и заборава, није само градитељски подухват – то је тихо, али снажно враћање душе једном месту. У кршевитој и сунцем окупаној Црмници, изнад мирних вода Скадарског језера, стоје остаци Цркве Светог Јована Богослова у Годињу, као сведок времена, као рана, али и као нада. Вековима је та светиња била више од зидова. Била је место где се човек састаје са собом, где се бол претвара у молитву, а радост у благодарност. Под њеним сводовима крштавала су се деца, склапали завети, палиле свеће за живе и упокојене. Ту се није мерило време сатима, већ звонима и празницима. И онда је дошао тренутак који је све прекинуо. Разорни земљотрес 1979. године није само порушио камен, растресао је сећања, прекинуо сабрања, утишао звона. Од тада, деценијама, светиња стоји у рушевинама. Камен на камену, али без гласа. Без људи. Без оног топлог жамора који храм чини живим. Ипак, чак и у рушевинама, она није престала да говори. Говорила је ветру који пролази кроз напукле зидове. Говорила је трави која је никла између камена.
Говорила је онима који су долазили да је виде, да се присете, да се прекрсте, да ћутке стоје и осете нешто што се не може објаснити речима. И баш из те тишине родила се нова нада. Почетком 2026, уз благослов митрополита Јоаникија, оформљен је одбор за обнову на челу са председником Зораном Блажовим Лековићем. Није то само административни корак, то је знак да се нешто у људима покренуло. Да је дошло време да се не гледа више у рушевине као у крај, већ као у почетак. Људи из Црмнице, али и они расути широм света, носе у себи сећање на ову светињу. За многе од њих, то није само црква, то је део породичне приче, део детињства, део идентитета. И управо зато, обнова није само физички чин. То је повратак коренима. Јер ова светиња није обична грађевина, она носи слојеве векова. Иако садашњи облик потиче из 14. или 15. века, јасно је да је место било свето много раније. Можда још од првих хришћана који су овде тражили мир и смисао. Кроз векове је рушена и подизана. И сваки пут се враћала. Данас, када се поново говори о њеној обнови, у томе има нечег дубоко људског и утешног. У времену брзине, заборава и пролазности постоји потреба да се нешто сачува. Да се нешто врати. Да се не прекине нит. Одбор позива све људе добре воље, не само да помогну новцем већ и да буду део приче. Јер сваки прилог, ма колики био, носи у себи намеру. А намере граде више од зидова, граде заједницу. Замислите тренутак када се звона поново огласе. Када се пут уз брдо поново испуни људима. Када се врата храма отворе, не као улаз у рушевину, већ као праг живе светиње. Када се унутра запали прва свећа после толико година. Та светлост неће обасјати само зидове, обасјаће и срца оних који су чекали тај тренутак.
ФОТО: фејсбук
