Украјина, држава на линији цивилизацијског слома

Украјина, лицемјерје ЕУ у случају тзв. Косова и питање друштвеног договора у Црној Гори

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Украјина није настала као историјска празнина коју је могуће испунити произвољним политичким садржајем. Она представља један од кључних цивилизацијских простора источне Европе, чији значај далеко превазилази оквире савремене државности. Кијев, као прва престоница Кијевске Русије, јесте духовно и историјско исходиште источног православља и словенске државности. Управо та чињеница чини украјински простор структурно осјетљивим на сваки покушај радикалног идентитетског и геополитичког преобликовања.

Политика Володимира Зеленског развијала се у правцу потпуног занемаривања те историјске и цивилизацијске дубине. Његово настојање да Украјину чврсто усидри у НАТО савез није било резултат унутрашњег консензуса нити промишљене стратегије неутралности, какву су у сличним геополитичким околностима бирале државе свјесне сопствених ограничења. Напротив, та политика је подразумијевала прихватање улоге фронталне зоне конфронтације између Запада и Русије.

Кључна грешка тог приступа лежи у погрешном разумијевању природе украјинског друштва. Украјина није етнички, језички и културно хомогена држава. Русофоно становништво, концентрисано превасходно у источним и јужним регионима, не представља историјски остатак или спољни утицај, већ органски дио украјинског друштвеног ткива. Умјесто да та чињеница буде основ за инклузивну државну политику, она је под влашћу Зеленског све више третирана као безбједносни проблем.

Систематско сузбијање руског језика у јавном простору, образовању и медијима, као и политичка стигматизација русофоног идентитета, представљали су отворено кршење основних принципа уставности и међународног права.

Украјина је, као чланица Савјета Европе и потписница кључних међународних конвенција, била дужна да штити културна и језичка права свих својих грађана. Умјесто тога, држава је прихватила логику идеолошке хомогенизације.

Посебно забрињавајући аспект тог процеса била је нормализација бандеристичког наслеђа у јавном и политичком дискурсу. Радикални национализам, утемељен на историјском ревизионизму и искључивости, престао је бити маргинална појава и постао дио званичног идентитетског наратива. Толерисање, па и институционално охрабривање таквих структура, створило је амбијент у којем су злочини над цивилним становништвом у зонама сукоба релативизовани или игнорисани.

Умјесто да дјелује као фактор деескалације, власт у Кијеву је прихватила логику конфронтације. Русофоно становништво није третирано као заједница коју треба заштитити, већ као препрека изградњи новог, геополитички пожељног идентитета. На тај начин, држава је престала бити заједнички дом, а постала инструмент идеолошке искључивости.

Улога Запада и НАТО-а у том процесу била је суштинска. Подршка Зеленском није била условљена поштовањем мањинских права, унутрашњим дијалогом или изградњом стабилног уставног поретка. Она је била искључиво заснована на геополитичкој корисности Украјине као антируског бедема. Такав приступ не представља изузетак, већ правило у савременом међународном поретку, у којем право све чешће служи као средство, а не као ограничење силе.

Зеленски се у том контексту појављује као трагична фигура не зато што је желио модернизацију или западну подршку, већ зато што је повјеровао да се историја може поништити политичком одлуком. Он није разумио да државе које игноришу сопствену унутрашњу сложеност и цивилизацијске коријене улазе у процес саморастурања.

Искуство Украјине показује да стабилност не произилази из идеолошке чистоте, већ из способности да се различитости интегришу у заједнички правни и политички оквир. Одбијањем тог принципа, украјинска држава је постала поприште сукоба који превазилази њене границе, али се најдиректније ломи преко њеног становништва.

У том смислу, Володимир Зеленски остаје симбол једне дубоке заблуде: увјерења да се држава може сачувати супротстављањем сопственој историји и да ће спољна подршка надомјестити унутрашњи консензус. Историја, међутим, упорно показује супротно.

Косово и Метохија, преседан и Србија као симбол отпора рушењу међународног права

Случај Косова и Метохије представља кључни преседан савременог међународног поретка и трајно рушење принципа територијалног интегритета. НАТО агресија на Савезну Републику Југославију 1999. године и накнадна подршка једнострано проглашеној независности Косова нису били резултат правног и демократског процеса, већ имплементација геополитичког циља силом. Резолуција 1244 Савјета безбједности УН, која је потврдила суверенитет Србије, фактички је игнорисана, што је довело до трајног разарања међународних правних стандарда.

Тиме је створен преседан. Принцип који би требало да штити територијални интегритет и суверенитет држава, претворен је у инструмент који служи моћи, а не правди. Слична логика види се и у Украјини, спољна интервенција и идеолошка мобилизација унутрашњих разлика постали су средство оправдавања геополитичких амбиција. Историја показује да се такав приступ не завршава само измјеном граница, већ дугорочним друштвеним и цивилизацијским разарањем.

Лицемјерје европских структура посебно је видљиво у савременим расправама о Гренланду. Док се у случају Косова и Метохије међународно право селективно тумачи или игнорише, исто то право сада се користи као аргумент у одбрани  Гренланда и Данске. То лицемјерје показује да су принципи права у пракси често инструментализовани у складу са интересима моћних, а не у функцији заштите мањих држава.

Косово, као и Украјина, указује на ризике тог модела,  институционализована подјела, стварање „унутрашњег непријатеља“ и зависност од спољне моћи постали су нормални елементи политичког управљања. Такав образац показује да заблуда Володимира Зеленског није изолован случај, већ дио ширег феномена у савременој европској политици.

Црна Гора, покушај  тихе примјене украјинског  обрасца

Црна Гора представља примјер у којем се исти образац који смо препознали у Украјини и на случају јужне српске покрајине Косову и Метохији примјењује на политичком и идентитетском плану. Дискриминација српског народа, маргинализација српског језика, потискивање тробојке као симбола и неријешено питање двојног држављанства указују на институционализовани покушај редефинисања идентитета. Та политика, коју годинама промовише ДПС и сателитске странке, уз идеолошку подршку појединаца попут сиве еминенције ПЕС Миодрага Лаковића, црногорског ултра националисте Новака Аџића и њима сличних, у суштини подсјећа на бандеристички модел, креирање унутрашњег непријатеља ради консолидовања идеолошког наратива пораженог у августу 2020 године.

Историјска паралела са Украјином и Косовом показује да  друштва која занемарују унутрашњи дијалог, не поштују права других улазе у стање трајне нестабилности. Потреба за постизањем консензуса о статусу српског језика као службеног, очувању националних симбола попут тробојке и регулисању питања двојног држављанства није питање дневне политике, већ предуслов опстанка демократије и мира у Црној Гори.

Са становишта историје и међународног права, случај Црне Горе служи као локални ехо глобалних тенденција које смо препознали у Украјини и на Косову. Тамо гдје се принципи права и консензуса игноришу, подјела постаје трајна, а друштвено ткиво се крећу ка распаду. Управо зато је унутрашњи дијалог, признавање историјских и културних континуитета и постизање националног консензуса о кључним питањима цивилизацијски предуслов за стабилност.

Закључак

Украјина, Косово и Метохија и Црна Гора нису исти по природи кризе, али имају исти образац,  селективну примјену међународног права, инструментализацију идентитета и одсуство унутрашњег консензуса.

Заблуда Володимира Зеленског, као и политички обрасци на Балкану, упозоравају да се државе које се ослањају на спољну моћ и игноришу своје друштвене различитости не могу очувати. Историја нас зато изнова и упорно упозорава,  стабилност произилази из дијалога, правде и унутрашњег суживота и постизањем друштвеног договора, а не из покушаја наметања идеолошке чистоте и геополитичких илузија.

Магистранд историје

ФОТО: фејсбук