Српско беспуће и хрватска доктрина
Преузео: Илија СМИЉАНИЋ/УСКОК
Ништа се 1995. године није догодило чему вековима уназад није тежила хрватска, католичка или ватиканска верска и политичка идеологија. И када није постојало ништа што би личило на независну хрватску државу, постојала је мисао, идеја, план и вера да је могућа и неопходна велика, етнички чиста држава хрватског народа.
Великохрватска државна доктрина наговештена је одлукама тзв. Хрватског сабора средином 16. века, политички уобличена списима Павла Ритера Витезовића 1700. године, а затим и политичко-страначки промовисана у делима и делатности Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Јосипа Франка. И тако је остало: све исто и све са истом, злочиначком мишљу да Србе треба покатоличити, прогнати и побити, чим се укаже за то повољна прилика. И на сваки могући начин, ма колико он био зверски, одвратан, нехуман, бестијалан.
Најбоља прилика се указала за спровођење хрватске политичке доктрине у Првом светском рату. Оно што се показало недовољно огавним и бестијалним, као што су вешање по Теразијама и истребљивање Срба по Мачви, показало се за Хрвате као идеална прилика у Другом светском рату. Убити, заклати, затрти, прогнати… А шта би друго могло бити смисао и суштина хрватске националне мисли? И то управо према оном народу који им је дао све. Све што им нису дали други, они који су им били истински господари. Они који су знали да је Хрватима и аутономија – превише.
И тако смо стигли до још једног беспућа. Написао их је и спровео Фрањо Туђман. Оно што није разумео „наш витешки краљ“ 1918. године, јесте разумео Анте Павелић, а спровео је у коначно дело Фрањо Туђман. Уз свесрдну и отворену подршку Запада. Република Српска Крајина се данас не помиње и не признаје, чак ни њена влада у избеглиштву. Крајишка српска академија наука и уметности није у Београду добила ни прилику да заживи.
Живимо поред својих највећих историјских непријатеља, чудећи се како је могуће да уопште постоји народ и држава која је с оне стране сваког хуманог, хришћанског и цивилизацијског резоновања. И како је могуће да наша држава не чини баш ништа да геноцид над српским народом прогласи геноцидом!? И да санкционише све оне који то неће да прихвате и да то испоштују.
Данас обележавамо још једну годишњицу страдања нашег народа на простору који Хрвати сматрају делом своје државе. И надамо се и верујемо и желимо да доживимо дан када ће наша Крајина поново постати српска држава на земљи на коју Срби имају сва историјска, етничка, морална и политичка права. Живела Република Српска Крајина!
Камо среће да можемо и смемо да узвикнемо, слободно, културно и јединствено, нешто лепо, одлучно и коначно. На пример: „Хрвати, марш из Далмације и Српске Крајине“!? То би уједно била и најупечатљивија порука са скупа у Новом Саду поводом обележавања 27 година од етничког прогона.
4. август 2022.
Текст и фотографија: покојни професор Дејан МИКАВИЦА, Универзитет у Новом Саду.
