БиХ – каква изнутра, таква и споља
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика
Прошле седмице на ГС УН, и поводом ње, БиХ се представила у правом светлу. Босна, како је погрешно зову у свету, показала се још једном као оригиналан случај земље чија се спољна политика мења зависно од тога које је националности амбасадор који је тренутно представља. Поготово ако не хаје за инструкције из своје мулти-култи земље као актуелни амбасадор Златко Лагумџија.
Ономад, била је на дневном реду Газа, и његова екселенција Златко придружио се колегама из арапских и осталих исламских земаља у једностраној осуди Израела, а на то је одмах реаговала Жељка Цвијановић, чланица Председништва БиХ, упозорењем да такав став није заузео колективни шеф државе у Сарајеву надлежан да води спољну политику БиХ. Онда је Лагумџија узвратио тврдњом да, по закону, у случајевима кад Председништво БиХ нема консензус о конкретном спољнополитичком питању, Министарство спољних послова делује самостално, а то је, међутим, чиста измишљотина, што увидом у одговарајуће документе није тешко оголити. У таквим случајевима БиХ нема став.
А онда је Златко заменио тезу и оптужио председника Србије што је непринципијелно подржао Израел, што није изашао из дворане кад је Нетанјаху добио реч, што се чак на маргини заседања ГС УН сусрео с израелским премијером. Добио је адекватан одговор од министра Ђурића и од председника Вучића. Упозорили су га да се меша у политику друге државе, а ваљало би га подсетити да баш из Сарајева годинама долазе приговори да се Србија меша. Чак и да је мешање узајамно, није исто. Србија је потписник и грант Дејтона, и по истом Дејтону Србија има право на специјалне и реципрочне везе с Републиком Српском. БиХ, међутим, нит’ је шта пописала, нит’ гарантовала у вези са Србијом, а нема ни неке међународно верификоване везе с три општине у Рашкој с бошњачком већином.
Златко Лагумџија је, заправо, муслимански министар, који не само што не заступа интересе целе БиХ, него ни интересе целе ФБиХ, него тек неколико кантона с бошњачком већином. Уколико, у крајњој линији, представља и њих. Запамтили су му како је у својству председника Савета министара БиХ Американцима испоручио „Алжирску групу муџахедина”, који су на страни муслимана ратовали у БиХ. Иако су већ били држављани БиХ, бошњачки зетови ожењени малолетним босанским муслиманкама и имали децу рођену у БиХ, Златко их је, уз бурне уличне протесте њихових породица, комшија, ахбаба, сабораца из јединице „Ел муџахид” испоручио право у злогласни затвор у Гвантанаму, казнионицу коју су због сурових метода у истрази забрањених у САД Американци дислоцирали ван својих граница. Добри Бошњани и још бољи муслимани никад му то нису заборавили и опростили и Лагумџија се зато никада доцније није кандидовао на изборима. Да ли се Златко сада, солидарисањем с Хамасом, морално-политички искупљује? Или рачуна да, пошто САД више не намеравају да се враћају недовршеним пословима у Босни, ваља окренути ћурак наопако и оријентисати се на срцу ближи Блиски исток. Или у завршници дипломатског мандата комбинује повратак у високу политику. Он се већ сада на Ист Риверу понаша као својеврсни „отуђени центар моћи”. Независан од Председништва, „владе”, МИП-а.
Неупоредиво је искуснији и квалификованији од претпостављених му бошњачких политичара Бећировића (члана Председништва БиХ) и Елмедина Конаковића (на челу МИП-а). Док су они још били политички „пионири малени”, Златко је био шеф СДП-а, током рата потпредседник владе, после рата министар иностраних послова и председник Савета министара БиХ. Његовој ароганцији, веле сарадници Бошњаци, укључујући и његовог политичког сина Жељка Комшића, нема краја.
Подсећа на ситуацију с почетка рада Председништва БиХ након избора 1990. Биљана Плавшић и Никола Кољевић непрестано су прегласавани од Алије, Ганића и Абдића, односно Кљујића и Бораса, па су након одлуке донесене већином публиковане као званичан став, а српски представници морали да заказују издвојене конференције за медије да би се оградили. Вајкало се што српска страна није инсистирала на консензусу у одлучивању у Председништву, али у дејтонском уставу БиХ консензус постоји, док у пракси као да га ни данас нема, па Жељка Цвијановић мора да шаље депеше по свету да министар Елмедин, амбасадор Златко, Мујо и Хасо заступају само фртаљ Босне, а потписује их као члан Председништва испред пола државе.
Како ће функционисати босанска дипломатија видело се већ приликом пријема БиХ у УН. Док се у земљи слављенику већ увелико и певало и пуцало бојевом муницијом, па нико није могао да отпутује у Њујорк на свечаност, чланску повељу примила је репрезентација БиХ у саставу Мухамед Шаћирбеговић, Ненад Пелексић и Ивица Мишић, људи који су се другим послом затекли у Њујорку. Шаћирбеговић је био Алијин младомуслимански пајташ који је емигрирао у САД, Ненад Пелексић шеф представништва „Енергоинвеста”, а Ивица Мишић дописник „Ослобођења”.
Током рата су у мулти-култи дипломатији БиХ били све сами Муслимани и понеки Хрват. На питање зашто нема ниједног Србина, ни за лек, Изетбеговић је лаконски одговарао: „Нуђено, ал’ неће.” Кад се чуло за тај кадровски дефицит, нашао се „лек” и нека двојица или тројица су именовани, уз приватно правдање међу својима да им је то био једни начин да легално побегну из сарајевског пакла.
Како је БХ дипломатија напредовала у вишу развојну фазу, показао је пример Бисере Турковић, амбасадорке у Мађарској. Поверљиве депеше она је најпре слала свом партијском шефу Бакиру Изетбеговићу, па тек онда, са задршком, или никако, надлежном Младену Иванићу, председавајућем Председништва БиХ. Иванић није ни тражио њен опозив из Будимпеште, јер би то завршило у Већу народа Парламентарне скупштине и БиХ и било блокирано. Бисера је након тог скандалозног испада лојалности партији СДА и шефу Бакиру убрзо награђена положајем министра иностраних послова БиХ. Након тога постало је правило да амбасадори, постављени по националним квотама и распоређени по свету, раде по инструкцијама не Председништва БиХ, него свог члана Председништва БиХ и оглушују се о МИП.
Златко, дакле, није изузетак, изузев по томе што ништа не пита ни свог члана Председништва ни свог министра, него ради по свом бошњачко-муслиманском инстинкту, а њима млађим и неискуснијим оставља да покривају његове испаде. Њему је пак најважније да и у земљи и у иностранству испадне главни и не обазире се на то што пред светом своју вољену јединствену БиХ представља као „циркус тамбрлину”. У прошлонедељној полемици и приговору што Срби институције БиХ у Сарајеву зову „заједничким органима”, а не исправно „државним органима БиХ” а, истовремено, није приметио да сви бошњачки политичари Српску ословљавају са еР-еС или „мањи ентитет” и Босну и Херцеговину као Босну, и себе као Босанце, уместо босанскохерцеговце.
Има сијасет крупнијих и ситних примера који показују да „немогућа држава” има и „немогућу спољну политику” и, консеквентно, „немогућу дипломатију”, али овај конкретан случај спада међу најкрупније. Поготово кад се стави у контекст, односно континуитет с недавним антисемитским инцидентима у муслиманском Сарајеву. Оно скандалозно отказивање гостопримства Европској конференцији рабина дан уочи скупа, па убрзо потом волшебно нестали израелски пасоши с хотелске рецепције, који су нађени поцепани на сметлишту, нису случајност, како покушавају да представе власти „олимпијског града”, него озбиљан индикатор да је антисемитизам обузео Бошњаке од Башчаршије до ГС УН.
И сами свесни тога, бошњачки политичари, од Алије Изетбеговића па надаље, воле да приповедају о томе како је, одвазда космополитско, Сарајево отвореног срца примило сефарде протеране из Шпаније током реконкисте, таман као да су о томе одлучивали они, а не султан у Стамболу. А, систематски прећуткују да су их 1941. комшије муслимани, хрватско цвеће у НДХ, масовно депортовали у Јасеновац, барем оне који нису стигли да се докопају Мостара, односно Италије. Јеврејске куће и станови комшије су куповале будзашто, а злато и накит примали на чување онима који се никад неће вратити. И у социјалистичкој БиХ сваки од бројних арапско-израелских ратова, упркос братству и јединству, суживоту и заједништву, осећао се у Сарајеву. Муслимани су престајали да поздрављају комшије Јевреје, али се тиме није бавио ЦК СК БиХ, јер је друг Тито био на страни својих несврстаних арапских пријатеља.
После грађанског рата 1992–1995. дошло је до интензивног зближавања Срба и Јевреја, Српске и Израела захваљујући пријатељству и сарадњи Додика и Аријела Ливнеа. Објаснили су: „Повезује нас заједничко страдање у Јасеновцу и исти проблеми са муслиманским комшијама.”
Професор емеритус
