Да се ништи српство, да се уништи српство у Хрватској

Пише: Илија СМИЉАНИЋ

Данас, у тзв. Хрватској, свједочимо покушајима ревизије хрватске геноцидне политике према Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ) током Другог свјетског рата. Упоредо са изградњом некакве модерне државе, све су гласнији покушаји да се негирају чињенице о злочинима и да се умањи, или чак оправда, усташко клање, насилно покрштавање и прогон Срба. Међутим, докази, па и они из уста самих злочинаца, остају непромјењиви.

Хиљаде страница транскрипата, аудио-снимци и филмска репортажа са суђења усташким бојницима у Загребу 1948. године, и данас представљају непобитну грађу за проучавање Јасеновца и саме НДХ — пише портал Новости.

ЗАГРЕБ 1948: ИЗВОРНЕ ИСПОВИЈЕСТИ О ЗВЈЕРСТВИМА

Велика дворана Загребачког велесајма, претворена у судницу, била је премала да прими све заинтересиране који су 12. јула 1948. године допутовали из свих дијелова тадашње Југославије. Многи су остали на улицама и трговима, слушајући пренос преко звучника. Око десет сати, снажан аплауз поздравио је улазак јавног тужитеља Јосипа Хрнчевића, који ће наредних дана водити саслушање Хрвата Љубе Милоша, Анте Врбана и осталих из терористичко-шпијунске групе, ухваћене годину раније приликом илегалног убацивања усташке емиграције. Они су, између осталог, терећени за злочине почињене у логору Јасеновац.

Усташки бојник и један од заповједника Јасеновца, Љубо Милош, дочекан је повицима из публике: “Хуљо! Доље с хуљом!” Предсједник судског вијећа Жарко Вимпулшек морао је опомињати окупљене да би се процес могао одвијати.

“Молим публику, да би могли добити јасну слику о свему што желимо, да не прекида претрес и да дозволи суду да установимо стварно стање. Будући да ће ваше саслушање дуже трајати, дозвољавам вам, оптужени Милош, да сједнете”, поручио је предсједник судског вијећа Жарко Вимпулшек.

 “Доље крвник!” настављају добацивати из публике.

Љубо Милош, некадашњи новинар који се усташама придружио на позив рођака Макса Лубурића, спремно је одговарао на сва питања. Без околишања је проговорио о почињеним звјерствима и потврдио да је иза свега стајао усташки поглавник Анте Павелић, подржан од католичког клера, а који је био предвођен тадашњим поглаваром хрватске католичке цркве Алојзијем Степинцом.

СВЕОБУХВАТНИ ПРОГОН И ПОТВРДА ГЕНОЦИДА

На крају саслушања, тужитељ Хрнчевић упитао је Милоша:

„Ту су изгинуле стотине и стотине хиљада људи. Сада замислите, колико је тих људи имало жена, сестара, дјеце, браће и родбине. Кога сте ви обухватили својим прогонима и клањем? Ви сте обухватили читав хрватски народ. Побили сте стотине и стотине хиљада људи. Што је онда уствари била читава та НДХ? Ја тврдим да је то била организација мучилиштва за уништавање народа. Што кажете на то?”

Милошев одговор је био хладан и недвосмислен:

“Не могу друго рећи него да имате право”.

Потврдио је да је Јасеновац био логор за уништавање људи, попут оних у нацистичкој Њемачкој, и поентирао:

“Осјећам се потпуно кривим.”

На упит да појасни сврху ликвидација, Милош је дао кључни одговор који открива геноцидну намјеру званичне хрватске политике:

“Да се ништи српство, да се униште Срби у Хрватској.”

Додао је да циљ није био само хватање представника великосрпства, “него да се уништи што више Срба, без обзира на старост и спол. Ово углавном важи и за Жидове”.

УБИЈАЊЕ ДЈЕЦЕ: СУХА ЛИКВИДАЦИЈА И ЦИКЛОН Б

Током суђења, оптужени су детаљно описивали бруталности: методу сухе ликвидације (изгладњивање до смрти), клање ножем, закуцавање маљевима, паљење тијела у пећи и бацање у Саву. Посебно је језиво било свједочење о ликвидацији дјеце.

На питање тужитеља Хрнчевића: “Што се радило с дјецом?”, Милош је одговорио:

“Она су такођер ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору с фратром Мајсторовићем дознао сам да је дјецу много теже убијати него одрасле.”

– “Зашто?” занимало је тужитеља.

“Јер дијете има много јачи живот него одрасли.”

– “Како је он то знао?” инсистирао је Хрнчевић.

“Он је то радио”, поентирао је Милош.

Анте Врбан, члан управе Старе Градишке, признао је да је слабу дјецу коју је одредио др. Кунорти отровао плином циклон.

“У једној соби ја и Грубешић. Одвели смо их тамо и онда сам бацио плин циклон.”

“Колико је могло бити те дјеце?” наставио је тужитељ.

“Дјеце је отровано само 63”, хладнокрвно је одговорио Врбан, на што је у судници услиједило згражање окупљених.

Ово признање, као и Милошева тврдња да је цијело вођство НДХ, укључујући Павелића, знало и одобравало што се догађа у логорима, необориво потврђују да су на територију НДХ постојали и дјечји логори, што је чињеница коју данашњи хрватски ревизионисти покушавају да негирају.

Милош је такође потврдио да Павелић никада није пожалио Јасеновац, већ је често говорио:

“Штета, погријешили смо што тог и тог нисмо заклали.”

Потврдио је и да су логораши у Јасеновцу “стријељани за најмање погрешке”.

Након суђења, које је резултирало смртном казном за све оптужене, остало је на хиљаде страница доказа. Овај материјал је и данас вриједан и незаобилазан извор за све који желе да проучавају историју усташких злочина Хрватске државе, а истовремено је и снажна оптужница против свих данашњих покушаја историјског ревизионизма.

ИСТОРИЈСКИ ПРОПУСТ И ДУЖНОСТ СЈЕЋАЊА

​Ове необориве чињенице, изречене из уста самих џелата, представљају трајну опомену, али и обавезу за будуће генерације. Док хрватски ревизионистички кругови, често подржани и од тамошњих усташоидних државних структура, упорно настоје да релативизују усташки геноцид над Србима, али и Јеврејима и Ромима, подједнако забрињава равнодушност и политичка апатија званичног Београда. Одбијање тзв. политичке елите Србије да по узору на друге народе изгласа резолуцију о геноциду над Србима у НДХ представља не само историјски пропуст, већ и опасно одрицање од жртава и њихове патње, остављајући пут отворен за даљу ревизију и заборав највећег злочина почињеног против српског народа у 20. вијеку.

ФОТО: фејсбук