Српски камен на гробу Анте Павелића
Пише: свештеник Јован МАРЈАНАЦ
Написах неку ријеч на енглеском о овоме… али није то то.
Ове јесени проведох пар дана у Мирјанином родном крају – Борову. И не падне ми уопште тешко јер имам мојих Озренаца много тамо… и добрих пријатеља… тако да ми дође као посјета мом родном крају. А и тазбина ми дође нормална.
Нешто ме заинтригира да одемо на гробље боровско… не нешто, већ вијест са ТВ-а да власти Хрватске руше спомен капелу Вукашину Шошкоћанину, трагично утопљеном вођи српског отпора у југословенском грађанском рату.
И то наводно зато што смета ћирилица. Узгред да кажем да је он претходно ексхумиран и сахрањен у једном од манастира у Србији.
Кад су браћа Хрвати срушили споменик, наставили су своје усташоидно оргијање тако што су подигли гротескни оклоп од метала да се не може прићи.
Помолио сам се Богу… и из блата узео мали окруњени комад црвене печене цигле од које је била саграђена спомен капела.
Зашто?
Немам појма… али тако. И ставио у своју ручну ташницу.
Неколико дана касније… путујем за Канаду… преко Мадрида. Имам слободног времена.
Нађем гроб Анте Павелића… из радозналости… можда са жељом да му пљунем на гроб.
Имао сам шта и видјети. Породична гробница Павелића налази се на елитном дијелу гробља унутар зидина римокатоличког самостана. Исписана је позлаћеним словима, зато је Хрвати и зову златна гробница. Окићена је свјежим цвијећем, молитвеним свијећама са ликом Христа, грба Хајдука, и неизбјежног слова U, све са бомбом.
Обузео ме бијес. Што би рекли… хуја.
Јер он је њима актуелан. Најактуелнији… само шапућу.
Али чине исто као он.
Ставим руку у торбицу да извадим телефон кад онај керпић цигле српске из Борова.
Нисам пљунуо на гроб. Само сам се насмијао у себи и тај каменчић спустио у камену вазу на гробу.
Нек’ ти смета српски камен поглавниче… погани изроде људства.
Православље је тако лијепо. Такав неки спокој сам добио. Бог нека ти опрости… ако то може. Ја не могу сад. И миран сам са тим.
А на ковчег новоусташке државе којој си ти праотац, а мржња јој једина жила куцавица, бацио сам свој каменчић… за Шошу… тежак као море крви и суза невине чељади.
Нека вам Бог опрости. Ја ћу мирно пркосити.
Свједочити.
И дјецу своју учити.
ФОТО: фејсбук
