Застава вјечног строја
Пише: Никола МАЛИНОВИЋ
Застава је кроз историју представљала команду, војску и поруку непријатељу; док се она вијори, непријатељ неће проћи. Кроз вјекове вриједила је више од живота онога који ју је носио.У средњовјековним биткама није било радио-везе нити команде на даљину, али је војска знала гдје је њен центар и гдје је вођа. Знали су да битка није изгубљена и да постоји ред све док се застава вијори. Пад заставе представљао је јасан сигнал војсци да је пао и њен вођа и да више нико не командује, а непријатељу је значио да је отпор сломљен и да је побједа близу. Барјактари су увијек били прва мета, па су за ту часну дужност бирани најхрабрији, најчаснији и најдостојнији војници, они који ће понијети ратну заставу у борбу. Стајали су у првом строју, тачно испред непријатеља, не одступајући ни корака назад, са свјешћу да носе нешто што не смије пасти у руке непријатељу.У српској војној традицији пад команде и заставе значио је уништење те војне формације, њен слом на бојишту и гашење њеног имена у ратном поретку.
Сам пад заставе у руке непријатеља значио је срамоту тежу и од саме смрти — не само личну, већ и колективну, за све оне који су се под њом борили. Срби су одувијек знали правило: када барјактар падне, други војник одмах подиже заставу, па трећи, па четврти, све док постоји и један жив војник — барјак неће пасти у руке непријатеља и битка није изгубљена. Та свијест одржала се кроз вјекове, кроз крв предака, све до нас данас.
У септембру 1995. године, у једним од најтежих дана модерне историје Озрена, када је непријатеља било много, а бранилаца Возуће и Озрена остало мало, када се обруч стезао са свих страна, а помоћи није било ниоткуда, један војник је и тада знао ово правило:
„Застава не смије пасти у руке непријатеља, ни по цијену сопственог живота.“ Игром живота и Божијом вољом, баш тог септембарског дана, у пробоју из обруча, застава је дошла у руке Сими Симићу родом из Возуће. Свезао ју је око себе, пригрлио пушку и кренуо кроз кишу метака у пробој, све до Прокопа. Испод самог Прокопа, видјевши да муџахедини надиру и да би ускоро могао погинути или још нешто горе од смрти, пасти у руке непријатеља, поново му се јавила иста мисао: „Застава не смије пасти у руке непријатеља, ни по цијену сопственог живота.“ Понестајало је времена и метака, а непријатељ је био све ближе вриједном плијену. Симо, не размишљајући више о своме животу, већ о части цијеле 4. озренске лаке пјешадијске бригаде, одлучи да закопа заставу и настави борбу.
Закопавши заставу и са оно мало метака што му је остало, држао је положај. Послије кратког времена, Симић је изгубио свој живот, пркосећи непријатељу до посљедњег тренутка. У послијератним годинама, Владо Петровић звани Чича, чувши ову причу, пронашао је мјесто гдје је застава била закопана. Ископавши је и узевши је у руке, она се претворила у прах, баш онако како нас учи Библија: „Јер си прах и у прах ћеш се вратити.“ Непријатељска рука никада је није дотакла. Није нестала, како би неки помислили — само се поново завиорила изнад глава вјечног строја чувара манастира.
Фотографије: Застава и амблем 4. озренске лпбр, у народу познатије као Возућка бригада
ФОТО: фејсбук
