ДЕПЕСИНИЈА— хроника тишине једног система

Свака сличност са стварним догађајима или државама је случајна

Пише: Спасоје ТОМИЋ

Постоје државе које живе од закона. Постоје државе које живе од снаге.А постоје и оне које живе од сјећања које нико не смије да изговори.

Депесинија је припадала овој трећој врсти.

На картама свијета изгледала је уредно: границе јасне, институције именоване, заставе подигнуте, химна научена напамет. Све што једна држава треба да има — имала је. Барем на папиру. А папир, у Депесинији, био је најпоузданији материјал од свих. На њему се никада ништа није дешавало што већ није било дозвољено. Живот је, међутим, постојао негдје између наслаганих  папира.

I — Земља у којој истраге немају крај

У Депесинији су људи временом престали да питају шта се догодило.

Питали су само колико ће трајати истрага.

Јер истрага је била стање, не процес. Као годишње доба које никада не пролази. Као дуга зима без снијега — хладна.

Сваки пут када би нечији живот био прекинут нагло, необјашњиво, у необично погодном тренутку  саопштење би било исто. Озбиљна лица. Кратке реченице. Чврст тон.

„Држава ће учинити све.“

„Институције раде свој посао.“

„Истрага је у току.“

Људи су у почетку вјеровали.

Онда су чекали.

Онда су сумњали.

Онда су се навикли.

А навика је најбољи именитељ пораза.

II — Пет имена која нико није спајао наглас

У сваком граду постојала је по једна прича коју су сви знали, али нико није повезивао са другим причама.

Новинар који је постављао питања која нису била по вољи Депесиније, истрага је у току. Још увијек.

Човјек из безбједносних структура који је знао како систем дише када мисли да га нико не слуша. Истрага је у току.

Политичар који је у неком тренутку почео да говори прегласно. Истрага је у току.

Истражитељ који је примијетио да трагови воде ка врху Депесиније. Истрага је у току.

И човјек који је само стајао усправно, без страха, што је понекад највећа грешка коју неко може направити. Истрага је у току.

Пет прича. Пет различитих судбина.

Ипак, нешто у њима је било исто, а то је  тишина и истрага је у току.

То је била тишина без одговора.

III — Како изгледа стабилност

Депесинија је била поносна на своју стабилност.Стабилност је значила да се ништа не мијења нагло.Стабилност је значила да институције стоје усправно, хиљадугодишње отприлике. Стабилност је значила да нема потреса.

Али људи су временом научили да стабилност може имати и другу страну:

да се ништа не помјера чак ни онда када би требало. Сатови су радили.Возови су полазили.Говори су држани.Избори су одржавани. Све је функционисало — осим објашњења зашто је истрага још у току!

И тако је стабилност постала нешто што личи на мирно језеро чије дно нико не жели да види.

IV — Покољење које није научило да пита

Највећа промјена догодила се непримјетно, готово природно. Дјеца рођена у Депесинији више нису одрастала уз приче о правди. Одрастала су уз приче о стрпљењу које нема краја. Учена су да је мудрост у ћутању, опрез у незнању, а сигурност у томе да не постављаш питања на која нико не жели да одговори.

Учитељи су говорили:

„Истина је сложена.“

Родитељи су говорили:

„Не мијешај се у оно што није твоје.“

„Не боде се шут са рогатим“

Тако се рађало покољење које није изгубило храброст већ навику да је користи.

V — Архиве

Најтише мјесто у Депесинији нису били гробови.Биле су архиве.

Тамо су стајале фасцикле. Ознаке. Датуми. Печат за печатом. Потпис за потписом. Савршено уређена документација догађаја који никада нису добили свој крај.  Прашина се таложила споро, али сигурно. Као да је и она знала да нико не жури, јер истрага је знате У ТОКУ!  Неки су говорили да архиве памте све.

Али истина је била супротна, архиве су памтиле само оно што је дозвољено да буде записано.

VI — Тишина истраге у току

Тишина је била  испуњена осјећајем да постоји нешто што се не види, али се осјећа. Људи су наставили да раде, воле, граде, рађају дјецу, славе празнике. Живот није стао. Живот никада не стаје.Али негдје дубоко, испод свих навика, растао је један тихи осјећај: да прошлост није завршена. Да се нешто неријешено преноси из године у годину као невидљиво наслеђе. И да је највећа промјена у Депесинији била управо то што се више нико није надао тренутку када ће све бити објашњено.

VII — Питање које остаје

Неке државе страхују од побуне.Неке од сиромаштва.Неке од спољних непријатеља.

Депесинија је, међутим, живјела са нечим другачијим — са могућношћу да ће једног дана неко поставити једноставно питање без страха од одговора.Јер свака неразјашњена прича има стрпљење.Свако прекинуто име има трајање.Свако „у току“ једном мора постати „завршено“.

И можда ће једног дана, у неком тихом тренутку, неко отворити једну фасциклу више него што је дозвољено. Можда ће један разговор трајати секунду дуже.

Можда ће једна генерација одлучити да је незнање тежи терет од истине.

А тог дана, Депесинија ће морати да одговори на питање које је годинама живјело у њеним зидовима, улицама и архивама:

Да ли држава која је научила да живи без одговора уопште зна шта значи истина?

И ако истина једном проговори,  хоће ли је ико препознати?

ФОТО: фејсбук