Адресе влада свједоци стасавања државности
Владарске палате, привремене престонице у ратним временима и савремена здања обележили су српску историју, баш као и борба за национално ослобођење и устави попут Сретењског
Пише: Јелена ФИЛИПОВИ/Политика
Кроз бурну историју, Србија је мењала „адресе” седишта своје власти, што је својеврсни показатељ многих промена, борби за ослобођење и одбрану земље, као и амбиција и потреба државе која се развијала кроз више епоха. Од кнежевских и краљевих конака, привремених престоница у ратним временима до здања владе у савременом облику, какве данас познајемо, сва ова места и одлуке које су доношене сведоче и о стасавању државности Србије. Баш као што у томе печат имају национално ослобођење и устави, попут Сретењског, у то време једног од најмодернијих и најдемократскијих у Европи.
Историчар Огњен Карановић подсећа за „Политику” да су седишта српских власти била различита још од средњовековне српске државности па све до периода после Другог светског рата, односно до половине 20. века. „Заправо, у средњем веку седиште власти било је тамо где је боравио двор, односно где је у датом тренутку био владар. То није био само слецификум Србије, већ продукт средњовековне политичке културе. Седиште једне државе налазило се у месту где је тренутно боравио њен владар или највиши орган власти”, наводи Карановић.
Од тога доба постоји, како каже, огроман временски дисконтинуитет до модерне српске државности и почетка националне српске револуције 1804. године. Централни орган власти конституисан је с том наменом да поред вожда има надлежност врховног команданта оружаних снага, а касније ће та институција имати и политичку конотацију, наводи Карановић. Први централни орган власти који је обједињавао и законодавну и извршну власт био је Правитељствујушчи совјет сербски, основан 15. августа 1805. на Народној скупштини у селу Борак, које се налази у Барајеву, на територији града Београда. То је, истиче Карановић, прва влада, која представља претечу модерне владе као носиоца извршне власти у држави Србији.
Правитељствујушчи совјет је у наредне три године често мењао своје седиште, после Борка, имао је седишта у манастирима Вољавча и Боговађа, а након тога, 1806. године, после ослобођења, у Смедереву. Тек када је 1807. ослобођен Калемегдан, односно Горњи град, седиште владе се померило у Београд, до 1813, односно до пропасти Првог српског устанка, подсећа Карановић. „Оно што је занимљиво јесте да док је седиште владе, односно Правитељствујушчег совјета, било у манастиру Боговађа, тамо је Правитељствујушчи совјет израдио први печат за себе. То је званични државни печат, на којем је био осликан грб Србије, који је имао крст са четири оцила, вепрову главу са стрелом забоденом у чело и крин, а испод крина била је уписана година 1804”, наводи Карановић. Први председници Правитељствујушчег совјета били су уједно најугледнији људи тог периода, Прота Матеја Ненадовић, Младен Миловановић, Јаков Ненадовић, као и сам Карађорђе.
Да је кретање српске државе кроз историју повезано, поред осталог, и с њеним краљевима, царевима, кнежевима и вођама народа, чији је дворац и дом био и престоница Србије – Рас, Вучитрн, Урошевац, Призрен, Приштина, Скопље и друга места – за наш лист подсећа историчар Момчило Павловић. „Ниједан од тих двораца није сачуван. У новије време од признавања независности Србији, престонице су у мирно доба биле Крагујевац и Београд. У Крагујевцу је донет Сретењски устав, када Србија није била независна, али у овом граду су прочитане и Одлуке Берлинског конгреса које су се односиле на Србију. Седамдесетак година раније Карађорђе је желео да у Тополи, у којој је саградио и свој мали дворац и цркву, заснује престоницу устаничке Србије. Падом Првог српског устанка порушени су и његова борба и његова ’престоница’”, наводи Павловић.
Карановић подсећа да је после 1815. године, што се поклапа с периодом Другог српског устанка и прве владе кнеза Милоша Обреновића, извршна власт била концентрисана у његовим рукама. Од времена добијања Хатишерифа 1830. године, када је потврђена њена аутономија у оквиру Османлијског царства, владе су се налазиле тамо где је био и сам носилац власти, суверен, наглашава Карановић. „У почетку то је био Крагујевац, до преласка двора у Београд. Владе су имале различите називе, рецимо од 1834. до 1835. носила је назив Размотрилиште попечитељства, касније Министарски савет, итд. Седиште владе било је при Конаку кнеза Милоша, мењало се, али није постојала нека централна зграда”, каже Карановић.
Према речима Павловића, у ратним временима с кретањем монарха, владе и војске померана је и престоница и доношене су одлуке које су опредељивале будућност и народа и државе. „Године 1914. престоница Србије пренета је у Ниш. У Нишу су боравили, краљ, влада, скупштина и друге институције. Ту је влада децембра 1914. изашла са једном изјавом испред Народне скупштине, која је усвојила ту изјаву познату као Нишка декларација. У овој декларацији, уместо краљевог прогласа Србима да свом снагом бране своје огњиште и Србију, прокламован је, по угледу на друге владе у рату, ратни циљ који је поред борбе за ослобођење подразумевао и борбу за ослобођење Срба, Хрвата и Словенаца у Аустроугарској и њихово уједињење”, наводи Павловић.
Подсећа да су 1915. године у драматичним околностима повлачења српске војске, а с њом или испред ње и владе, доношене важне одлуке. Тако је, примера ради, у Крушевцу одлучено да се војска повуче на обале Јадрана у Албанији, где ће је дочекати савезници. Врховна команда је то потврдила у Пећи, уз образложење зашто капитулација војске није добра ни за народ ни за државу, каже Павловић. Додаје да је српска државност, тј. њене институције, пренета ван територије сопствене, окупиране државе на територију друге државе, на острво и град Крф.
Ту су влада и читава администрација боравили и донете су, каже Павловић, важне одлуке, као што је позната Крфска декларација, када је с представницима Југословенског одбора, који је представљао народ из Аустроугарске, договорено и усаглашено да будућа држава буде парламентарна, уставна монархија, с династијом Карађорђевића на челу и да се назове Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, с престоницом у Београду. Уједињење је проглашено у ослобођеном, али разрушеном Београду, 1. децембра 1918.
На пресељења владе у Првом светском рату, почев од измештања из Београда у Ниш, подсећа и Огњен Карановић, додајући да се након што је земља окупирана, с целом државом пребацује и влада, преко Албаније, разним превозним средствима, често и пешке, са свом државном архивом, ризницом, трезором. Након Крфа, седиште је било 1917. у Солуну, где је остало све до новембра 1918, кад се држава враћа у ослобођени Београд.
„Пошто су многе државне зграде биле девастиране у рату, влада ће једно време седиште имати у пивари. То је било уобичајено за ратне прилике – да се седишта најважнијих државних институција премештају у нека мања, скровитија места, где се могла обезбедити сигурност носилаца власти. Тако је било и у Другом светском рату. Седиште владе померало се од Београда до Ужица, од Ужица до Малог Зворника, од Малог Зворника до Пала, да би на крају влада Краљевине Југославије своје уточиште пронашла у Лондону, преко Каира и Јерусалима”, наводи Карановић.
Павловић подсећа да су у априлском рату 1941. године одлуке доношене у Зворнику, Хан Пијеску, а да је кључна одлука о тражењу часног примирја донета на Палама. Ту је Врховној команди стигло наређење да се од немачког окупатора тражи часно примирје. „Уместо часног мира, Немци су представницима војске Краљевине Југославије издиктирали 18 услова, што је у суштини била капитулација војске. Она је, поред осталог, подразумевала предају војника и оружја и одвођење у заробљеништво више од 220.000 војника и официра, углавном српске националности. Сви они који су се изјаснили као Бугари или Хрвати или других несрпских националности пуштани су да се врате кућама”, каже Павловић.
У ослободилачком и грађанском рату, победнички Народноослободилачки покрет своје одлуке, којима ће тек по завршетку рата дати значај тековина од којих се не сме одступати, доносио је тамо где се кретао Врховни штаб НОВ и ПОЈ, и где су организована заседања, а не скупштине, каже Павловић. Таква заседања одржана су, како подсећа, на подручју тадашње Независне државе Хрватске у Бихаћу и Јајцу. На Авноју су донете одлуке које су се тицале не само будућег уређења државе, као што је забрана повратка краља у земљу док народ не одлучи, већ и о конституисању Југославије као федерације од шест земаља, односно република, нагласио је Павловић.
„Тим одлукама, на принципу ослобођења свих народа и народности од ’великосрпског угњетавања’, скројена је будућа федерација, тако да је Србија последња конституисана и само је она састављена као федерација од једне покрајине и једне аутономне области, касније од две аутономне покрајине”, наводи Павловић и додаје да Србија и данас према важећем Уставу има у свом саставу две аутономне покрајине. Према његовим речима, посебне одлуке које су се тицале довођења савезника, Црвене армије, у помоћ ради ослобођења Србије 1944. донете су у пећини на Вису. Тито је, како наводи наш саговорник, у престоницу Југославије, Београд, ушао из Вршца, па преко Бањице, и то ни мање ни више него у Краљев двор, премда је краљ Петар још био номинални владар, коме је победнички покрет забранио повратак у земљу док народ не одлучи, а народ је одлучио тек на крају 1945. Судбоносне одлуке по српски народ и државу у дугом историјском кретању доношене су углавном ван званичне престонице, Београда, закључује Павловић.
Куполу Немањине 11 рушили и Немци и НАТО
Зграда где се данас налази влада, у Немањиној улици 11, има веома занимљиву историју, подсећа Огњен Карановић. Грађена је за потребе Министарства финансија, од 1926. до 1928. године, а пројектовао ју је руски царски архитекта Николај Петрович Краснов. „То је било монументално здање тог времена, академског историзма, симболизује српску и југословенску међуратну архитектуру”, објашњава Карановић. Подсећа да је Краснов био заслужан и за нека друга велелепна здања, за Бели двор, Мост краља Александра, зграде Министарства спољних послова…
На фасади здања владе, будући да је грађена за потребе Министарства финансија, налазе се статуе плодности, занатства, индустрије. На врху куполе је бронзана скулптура Ђорђа Јовановића, која је персонификовала у то доба Србију, касније Југославију. Ова зграда у почетку је имала два спрата, па је потом дограђен трећи. Здање је врло брзо променило намену, када је земљу захватио Други светски рат 1941. Министарство финансија у њу заправо никада није усељено. Убрзо након изградње постала је седиште Владе Краљевине Југославије.
Зграда и њена купола прилично су оштећене у нацистичком бомбардовању 6. априла 1941, а други пут су рушене током агресије НАТО-а 1999. године. После Другог светског рата постала је Влада Народне Републике, па после тога Социјалистичке Републике Србије. Заправо, у том историјском периоду више зграда служило је потребама извршних органа власти у социјалистичкој Југославији и Србији. Палата Федерације била је седиште Савезног извршног већа, а зграда је изграђена за потребе одржавања Самита несврстаних 1961. године.
ФОТО: Политика
