Како је СДА „клала“ Шешеља?

Пише: Немања УШЋУМЛИЋ

Дошла је та нека несретна 1992. година.

Претходна, 1991. је  била лијепа, почетак пубертета, гањање дјевојчица, несташлуци, Топ листа надреалиста која је обликовала хумор генерација, Сарајевски зид, екскурзија у Неуму, 29. мај — Црвена звезда голом Дарка Панчева у посљедњој серији пенала постаје првак Европе у фудбалу.

Колоне возила су ишле Сарајевом и славило се.

Националне трзавице су за нас биле све друго него опасност.

Није нас секирало што су родитељи из дана у дан били све забринутији.

Нама је све то било забавно, шврљање по зидовима, навијачко препуцавање…

Најава референдума, другог референдума — они да изађу, а ми да останемо, прича о наоружавању, помало пуцања.

А онда долази та фамозна 1992. и већ озбиљније пријетње, трзавице.

Екипа момака ми скида капу Црвене Звезде и пали је испред школе. Демонстративно одлазим кући.

Стари хоће да зове милицију, новине.

Молим га да не зове и никуда не иде.

Ја са том децом и сутра морам  живјети.

На најаву да у Сарајево долази Војислав Шешељ избијају огромне демонстрације које води СДА.

Колона возила са зеленим заставама са мјесецом и звијездом, је крстарили Сарајевом и у току великог одмора, прође испред  наше школе, гдје скоро сва дјеца са одушевљењем отрчаше до краја ограде школског дворишта.

– ЗАКЛАЋЕМО ШЕШЕЉА, ЗАКЛАЋЕМО ШЕШЕЉА! – одзвањало је школско двориште.

Оно нас што је остало нелагодно се погледамо. Ипак смо мањина!

Некад почетком априла био је Бајрам. Пошто је мајка била из изразито партизанске породице, а отац углавном био по теренима од Пакистана до Етиопије и Ирака, мајка је водила рачуна о нашем одгоју и васпитању, па нисам знао ни шта значи Божић, а камоли Бајрам.

Али сам знао да Бајрам славе муслимани, а Срби Божић.

Ујутро ме је пробудила пуцњава.

Са свих страна, све је горило, славило.

 Као по директиви, сви у исто вријеме испуцали су што су имали и онда — опет тишина.

Нисам смио отићи до прозора, него сам сјео поред кревета.

Стварно ме је било страх.

Већ у том моменту постајем свјестан да је ситуација много озбиљнија.

Барикаде, митинзи за мир, хоће — неће рат, састанци, преговори.

„Ма неће рат, ко ће са ким ратовати.“

„коме је до рата, у кући му се ратовало“

Али нико није попуштао!

Ђед Андрија је већ добио оружје, нудио је и мом старом, али је стари категорично одбио.

Иако су те приче крили од мене, све сам чуо и све сам знао.

Хтио сам да и ми имамо оружје, али стари ни да чује.

Не знам тачно који је то април био, али је био прије двадесетог.

Појави се прича да ће неко ту вече да дође у Колонију и поубија све Србе.

Тета Изета назва панично и рече да је неко назвао и да долазе Санџаклије  и да бјежимо неђе.

Па дођоше нам кумови Етхем и Шемса да сједе ту ноћ. И њима је неко јавио.

Нико није дошао да нас убије.

– Ма ко ће доћи, пусти, људи лажу. Али што треба да лажу, да се несрећни иксани о јаду баве? И овако нам је свега доста.

– Ма ко ће ратовати – настави стара. – Зар је ко луд? За кога и против кога?

Водила се та добросусједска прича, добрих људи и пријатеља, избјегавајући тему хоће ли Босна бити независна или дио Југославије.

На крају, послије поноћи, када су кумови одлазили, иако су се нудили да остану читаву ноћ, стара побједоносно рече:

– НЕЋЕ БИТИ РАТА!

– УСТАЈТЕ, ДЈЕЦО, ПОЧЕО ЈЕ РАТ!

Улети мајка и пробуди мене и брата, и ми као у војсци, као по наредби, скочисмо и одмах слетисмо у подрум.

Гранате су падале по Колонији.

Наш подрум, добро укопан у земљи, а стари и стрико су већ припремили вреће пијеска на мале прозоре, па је био прилично безбједан.

Гомила комшија, и које сам знао и које нисам, дотрчала је у наш подрум.

Однекуд мале дјеце, беба, плач, тишина, уздаси.

Нешто између панике и тоталне потиштености.

Неки трчаше кући да је закључају или да узму или сакрију шта вриједно, ризикујући живот због ко зна чега.

Мајка на шпорету, који је служио да се прави џем и ајвар, прави кафу у шерпи и уштипке.

Ја сједим на неким врећама од брашна, тип 500.

Са мном ђед Андрија.

Баш сам волио тог човјека, горостаса без једне руке, коју је изгубио неђе на послу док је радио у ФАМОС-у.

Стари ков човјека каквих данас више нема.

– Неће бити рата…

Ако би неко нешто причао, нико није реаговао, али на ово његово да неће бити рата, усред гранатирања, сви подигоше главу и тужно га погледаше.

Дјеца су и даље плакала.

Када би граната негдје близу пала, свјетло би затреперило као свијећа и скроз се загушило.

– Хоће ли ишта остати читаво ноћас? – завика неко.

– Ја сам гледао четрдесет друге у Гацку како се састају четнички војвода (именом и презименом) и усташа из Фазлагић Куле (именом и презименом)…

Андрија је имао жељу да смири људе, али помињање усташа и четника никако није добро утицало на ту „веселу“ атмосферу која је владала.

ФОТО: фејсбук