Америчка тежња „златној милијарди“

Подјелите чланак

Пише: Томо МИЉАНИЋ

„Америка, Америка, земља велика…“

Не само да је велика, него је супериорна у односу на све остале државе. Чак и када би се, којим чудом, све земље свијета ујединиле против ње, САД би и даље биле богатије и јаче. Можемо ми вољети или не вољети Америку, али ствари стоје тако и још дуго ће тако остати.

Америке се не треба бојати због њене снаге и богатства. Напротив, из ракурса човјечанства, пожељно је да таква сила заводи ред и какав-такав поредак – бољи је и лош полицајац (ако је лош) него никакав. Дакле, снага и богатство САД нису опасност за човјечанство. Опасност лежи у сјемену самоуништења које џикља у САД, небитно да ли њима владају републиканци или демократе.

Човјечанству пријети опасност јер су управо САД постале носилац језиве идеје о „златној милијарди“. До тог циља Зло неће доћи силом оружја и физичким уништењем људи; ствар је много суптилнија и перфиднија. Америка постаје примјер неамериканцима како да униште сами себе – јер од Америке све креће.

Свијет ће до „златне милијарде“ доћи перфидним пропагирањем нерађања (бијелим геноцидом), антинатализмом и „ДИНК“ (најгрознија људска ријеч) стилом живота (финансијска слобода, каријеризам, хедонизам…).

То се спроводи и подлим спречавањем рађања на класичне начине (ратови, епидемије, материјализам), али и најопаснијим методом: развијањем нове свијести код младих људи о беспотребности и одсуству жеље за продужетком врсте. То се постиже урушавањем свих вриједности, а нарочито породичних. Наука (посебно друштвене науке и екологија) користи се и финансира како би пропагирала нерађање, користећи тезу о пренасељености планете као темељ. Уз то, елитни умјетници (глумци, музичари, писци) често долазе из редова девијантних људи, уз ријетке изузетке.

Обрачун с прошлошћу (ревизија историје) и обрачун с класицима такође су дио тог плана. Гледано са стране, Достојевски и други руски писци избацују се из образовних програма западних друштава. Објашњење је било повезано с ратом у Украјини. Поставља се питање зашто су из америчких школа избачени писци попут: Џорџа Орвела, Ентонија Барџеса, Олдоса Хакслија, Харпер Ли, Енџи Томас, Халеда Хосеинија, Маргарет Атвуд, Алис Вокер, Реја Бредберија, па чак и Дневник Ане Франк? Да ли они имају везе с ратом у Украјини?

Заиста не треба да се чудимо зашто дјеца у Црној Гори више не уче о Десанки Максимовић, Светом Сави, Змају, Шантићу, Пекићу, Радичевићу, Ћосићу, Бећковићу, Лалићу, Давичу… просто и ми смо у тренду. Одавно!

ФОТО: фејсбук

Сличне објаве

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *