Злочиначки запад!
Уместо помена муринској дјеци
Пише: Донко РАКОЧЕВИЋ
Према анкети магазина Тајм, спроведеној 1998. године међу Американцима, за најзначајнију личност другог миленијума проглашен је Џингис Кан. Дакле, поред Шекспира, Гетеа, Сервантеса, Дантеа, Волтера, Канта, Тесле, Њутна, Ајнштајна… примат су дали монголском цару који је рекордер по освајању туђих територија и злочинима над цивилним становништвом. То не само на симболичан, већ на најнепосреднији начин одсликава западњачку опсједнудост освајањима, агресијом, ратом, геноцидом, бескрупулозном силом као начином комуникације међу људима.
Ништа се ту суштински није промијенило од крсташких ратова и пљачке Цариграда, британских колонијалних управљача Индије, Кине и других земаља, америчких пионира (приспелих из западне Европе) на Дивљем западу, који су готово истребили Индијанце, француске експлоатације афричких богатстава, њемачких геноцидних освајања у Првом и Другом светском рату, у којима је убијено и пар милиона Срба, до савремених ратова у Вијетнаму, Гренади, Панами, Ираку, преко агресије на СРЈ, до актуелних напада на Газу и Иран.
Постоји само један морални принцип оличен у долару („Богу у којег вјерујемо“), односно, профиту, користи, сврсисходности. Насупрот томе, источно-православна моралност вечито се налази у дилеми коју је исказао Достојевски: „Да ли се срећа целокупног човечанства може изградити на сузи само једног јединог дјетета“, односно питању које је у свом роману „Острво“ формулисао Меша Селимовић – ако срећа целокупног човечанства треба да се заснива на смрти једног старог мандарина у Кини („Да ли да умре стари мандарина?“) онда то није и не може бити срећа.
Западњачка цивилизација и моралност, као што знамо, у принципу никада не постављају питање средстава, ако је циљ користан и исправан. По њима, пут у пакао није пут у пакао уколико је поплочан добрим намерама. Сузе дјеце Маја, Астека, Чирокија, Сијукса, Вијетнама, Ирака, Палестине, Ирана, никада наравно ни у најмањој нису узбуњивале освајаче, колонизаторе, или данас главне акционаре војне индустрије, која у свим ратовима, доноси добре профите и лијепе зараде; ни када експлоатишу сиротињу, ни када зарађују од трговине дрогом и оружјем, ни када убијају дјецу.
Годишњица агресије НАТО на СРЈ и злочина над дјецом Мурине, актуелизује и једну стару српску изреку да „сила Бога не моли“ и то је можда најречитије и најсажетија илустрација менталног стања читаве западњачке цивилизације која силом и једино силом свог богатства и оружја, слабијима и немоћнима намеће своју вољу.
У сваком случају, остаје да се види да ли ће безобзирно убијање недужне дјеце, и убијање сваког моралног принципа, без икаквог страха од Божје казне, без икакве санкције за повреду табуа, довести до краха те цивилизације која почива на таквој врсти безбожништва, тешких кршења међународног права и још тежих злочина.
Све говори да Запад све више тоне у својим „говнима“. И историја, учитељица живота, говори како су завршавале такве цивилизације.
И нека ће, све мора да се плати, али трагично је што се црногорски политичари, готово без изузетака, максимално упињу да нас укрцају на брод који тоне. У истом дану, јуче, прије подне, плакали су за свирепо убијеном дјецом у Мурини, а поподне у парламенту славодобитно, усхићено, говорили о скором уласку у ЕУ чије су водеће земље, заједно са Америком, убиле Оливеру, Мирослава и Јулијану, управо с циљем да нас уведу у НАТО и ЕУ, да постанемо саучесници у њиховим будућим злочинима.
O tempora, o mores! („О времена, о обичаји“ – чувена Цицеронова реченица којом је изразио разочараност у поквареност и неморал људског друштва).
ФОТО: фејсбук
