Трибине као огледало мржње

Пише: Славко БАСАРА

У Босни и Херцеговини спорт одавно није само спорт. Утакмице између бањалучког Борца и сарајевских клубова често личе на продужетак политичких и друштвених сукоба, гдје се стари наративи, фрустрације и подјеле износе на трибине.

Није проблем што Фудбалски клуб Борац има ривале. Проблем је што дио Сарајева више не види Борац као спортски клуб, него као мету. И ту престаје свака прича о фудбалу. Проблем настаје када све прерасте у мржњу, када се навијање претвара у вријеђање, а подршка свом клубу у негирање свега што долази из „другог“ града, тачније Републике Српске. Тада фудбал престаје да буде игра и постаје полигон за доказивање ко је већи, јачи, „исправнији“.

Борац и Бањалука симболизују идентитет и понос Републике Српске, док их у Сарајеву виде кроз призму политике и прошлости. Исто важи и обрнуто – Сарајево је једнима центар државе, другима политички противник. И тако се вртимо у круг, годинама. Зато је умјесто спортског навијања са трибина спортског здања у олимпијском граду који је изгубио тај дух одјекивало: „Убиј четника!“  Борац је побиједио у дербију Сарајево, а негативан резултат је само појачао мршњу Сарајлија према Борцу, Бањалуци и Републици Српској.

Најлакше је викати и вријеђати. Најлакше је запалити масу. Теже је признати да спортисти нису криви за историју, нити трибине треба да буду мјесто за обрачун идеологија. У таквом амбијенту ни играчи не могу остати имуни. Умјесто да буду спортисти, постају симболи, мете или „докази“ за нечије унапријед формиране ставове. Један потез на терену претвара се у политичку причу, један гест у наслов.

Годинама се на релацији Бањалука – Сарајево не игра само утакмица, него и рат наратива. На терену 90 минута, на трибинама бесконачно. Сваки гол се тумачи као политичка порука, свака судијска одлука као завјера, сваки пораз као неправда коју треба „наплатити“.

Али најгоре од свега је када се мржња покуша представити као нормална ствар. Као фолклор. Као „дио атмосфере“, као што је у недељу вече било на Олимпијском стадиону „Кошево“. То је пораз друштва које није научило разлику између ривалства и нетрпељивости.

Лицемјерје додатно погоршава ствар. Једни ће се згражавати над скандирањима из Бањалуке, али ће прећутати или оправдати оно што долази из Сарајева – и обрнуто. Свако види туђе гријехе, а своје правда. И тако у круг, без краја.

Истина је једноставна и неугодна: мржња није почела на стадиону, али се тамо најгласније чује. Трибине су само појачало онога што друштво већ носи у себи.

Док год се на стадионима буде више причало о нацијама него о головима, о мржњи него о игри – овакве тензије ће трајати. А губиће сви: и Борац, и Сарајево, и спорт у цјелини.

Вријеме је да се одлучи: хоћемо ли гледати фудбал или бројати увреде?

ФОТО: фејсбук