Убице Срба из Сребренице потомци су јањичара, шуцкора и усташа!

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

Муслимани из Сребренице су и током Првог свјетског рата  чинили стравичне злочине над Србима из Сребренице и околних села. Организовани у помоћне корпусе војске Аустрогарске монархије, (на њемачком језику: Schutzkorps), постали су познати под озлоглашеним називом „шуцкори“.

Већина локалних муслимана који су добровољно приступили у шуцкоре чинила је то из комбинације лојалности према Монархији, материјалне користи (пљачка српске имовине) и вјерско-идеолошке нетрпељивости која је била подстицана из Беча и Сарајева. Њихова кључна предност за аустроугарске власти била је у томе што су познавали сваку српску кућу, знали ко су виђенији домаћини и ко има симпатије према Краљевини Србији. Локалне вође шуцкора у сребреничком срезу били су имућнији муслимани и представници локалне власти. Они су водили патроле које су вршиле претресе, хапшења и спроводиле људе у сабирне центре. Шуцкори нису били подложни строгој војној дисциплини, па су дјеловали као паравојска задужена за терор над Србима.

Након повлачења српске војске 1914. године, сребреничке власти и локални добровољци кренули у систематску „освету“ над Србима. Велики број Срба из Сребренице (и других дијелова Подриња) оптужен је за велеиздају и отпремљен у аустроугарске логоре, попут логора у Араду и Добоју. У тим логорима су многи Срби страдали од глади и болести. Страдање Срба из Сребренице и цијелог Подриња у логорима Арад и Добој представља један од најтрагичнијих периода српске историје.

Логор у арадској тврђави био је прво и највеће стратиште за Србе из Босне и Херцеговине, а транспорти су почели већ 10. августа 1914. године. У том логору су људи масовно умирали од пјегавог тифуса, глади и хладноће. У њега су одвођене читаве породице, укључујући старце, жене и дјецу. Заточеници су описивали смјештај у подземним ходницима и лагумима тврђаве који су били пуни влаге и без свјетлости. „Спавали смо на голом бетону или трулој слами пуној вашију. Влага је капала са плафона директно на нас. Због зиме и недостатка пресвлаке, многима су се одјело и кожа буквално сјединили.” Свако јутро би стражари пролазили кроз ходнике и питали: ‘Има ли мртвих?’. Извлачили су тијела као цјепанице. У почетку су их сахрањивали у појединачне гробове, а касније, кад је смрт постала превише брза, бацали су их у масовне гробнице и посипали кречом. Људи су били толико исцрпљени да су јели траву из дворишта тврђаве када би их пустили на кратку шетњу.”  Најтежа свједочанства односе се на страдање најмлађих Сребреничана.“Дјеца су умирала тихо, без плача, јер више нису имала снаге ни да пусте глас. Мајке су их задржавале у наручју и након што би издахнула, само да их стражари не однесу одмах на гомилу мртвих.”

Ова свједочанства су деценијама након рата прикупљали историчари и свештеници како би сачували спомен на „Арадску голготу”.

Логор у Добоју је основан 27. децембра 1915. године, а служио је као главно сабиралиште за Србе из пограничних крајева (Подриње и Источна Херцеговина) како би се створила „чиста зона“ према Србији и Црној Гори. Један од најпотреснијих аспеката овог логора био је велики број страдале дјеце.

Концентрациони логори у Араду и Добоју су примјер првих организованих концентрационих логора усмјерених против српског становништва. Срби из Сребренице и других дијелова Подриња страдали су на овим стратиштима након што су их локалне власти и шуцкори предали војним судовима.

Депортације и хапшења Срба у сребреничком крају 1914. године спровођени су као добро организована државна акција Аустроугарске, уз кључну улогу локалних шуцкора. Локалне војне власти су имале спискове „политички сумњивих” Срба, које су састављали шуцкори из истих или сусједних села. Први на удару били су учитељи, свештеници и имућнији домаћини, оптужени за „србофилство“. Шуцкори су у рану зору опкољавали српска села у околини Сребренице. Под пријетњом оружјем истјерали би Србе из кућа и хапсили их. Ухапшени Срби су прво довођени у локалне сабирне центре у Сребреници. Држани су у шталама или магацинима, изложени пребијању и понижавању. Из сабирних центара, Срби-Сребреничани су пјешке или воловским запрегама тјерани ка најближим жељезничким станицама. Одатле су укрцавани у претрпане сточне вагоне који су били закључани споља. Транспорти ка логору у Араду трајали су данима, без воде и хране…

Био је то масовни прогон српских цивила с циљем потпуног уклањања Срба са простора уз Дрину.

Након тих депортација, српска имовина (стока, храна, вриједности) би била одмах опљачкана. Многе куће су паљене како се породице не би имале гдје вратити.

Повратак преживјелих Срба у Сребреницу након 1918. године био је дубок и болан процес, обиљежен покушајима обнове живота на рушевинама и суочавањем са дојучерашњим џелатима. Већина повратника затекла је своја имања потпуно уништена. Куће су биле спаљене, стока одведена, а њиве запуштене. Породице које су у Арад или Добој отишле са десетак чланова, често су се враћале са само двоје или троје преживјелих. Највећи изазов био је поновни суживот са локалним муслиманима који су током рата били у редовима шуцкора. Иако је нова држава (Краљевина СХС) формално спроводила истраге, многе вође шуцкора су успјеле да избјегну казну или су амнестиране у име „братства“. То је стварало тиху напетост и осјећај неправде код српских повратника.

Догађаји из Првог свјетског рата, у којима су локални муслимани као шуцкори активно учествовали у убиствима и прогону својих комшија Срба, поставили су темеље за будуће сукобе, нарочито током Другог свјетског рата, када су многе од ових структура постале база за формирање усташких јединица и муслиманских милиција. Синови и унуци некадашњих припадника шуцкора били су први који су се прикључили усташком покрету. Они су на Србе гледали кроз исту призму као њихови очеви 1914. године – као на „елемент“ којег треба елиминисати.

Прво су хапшени и убијани угледни Срби, свештеници и учитељи (слично као 1914), а затим је кренуло масовно тјерање народа у логоре (овај пут у Јасеновац умјесто у Арад).

Наравно да су, и 1991. и 1992. године, поновно базе за врбовање убица Срба у Сребреници били потомци јањичара из Отоманског царства, шуцкора из Првог свјетског рата (које је Краљевина амнестирала у име будућег „братства“) и усташа из Другог свјетског рата, које су комунисти у име наводног „братства и јединства“ амнестирали за злочине чињене над Србима од 1941. до 1945. године.

Напомена: Фотографисано у Скеланима – Република Српска

ФОТО: фејсбук