Есма је 1992. звјерски убијена само зато што је била удата за Србина!

Извор: блог Истинаправда

Током свог гостовања у емисији „Људи говоре“, Марко Ковач, херој одбране Фоче и командант тактичке групе Фоча у оквиру ВРС, поделио је са публиком детаље свог ратног искуства, херојства али и бројне информације о злочинима који су почињени над српским становништвом овог краја. Између осталог говорио је и о ужасном злочину у месту Бастаси, где је у лето 1992. убијено неколико српских цивила међу којима и супружници – Петар и Есма.

Са почетком рата у Босни и Херцеговини, животи људи у мешовитим браковима били су под великим оптерећењем. Многе муслиманке које су биле удате за Србе, преко ноћи су биле прозване „издајицама“ и „отпадницама“. Многи припадници њиховог народа нису имали разумевања, те су их оптуживали, вређали и шиканирали само због тога што су биле у брачној заједници са припадницима друге вере и нације. Зато и не треба чудити што су многе муслиманке током рата доживеле тортуре, завршиле у логорима тзв. Армије БиХ, а неке су чак и убијене..

На црном списку 2 280 убијених Срба Горњег Подриња налазе се и имена супружника Петра и Есме Дамјановић, рођене Дурић. Обоје су зверски и окрутно убијени од стране муслиманских екстремиста 26. јуна 1992. у месту Бастаси код Фоче. Есма је била муслиманка, а Петар Србин. Убијена је заједно са супругом и то од стране припадника свог народа на најбруталнији начин. О њиховом страдању говорио је и Марко Ковач, херој одбране Фоче. Припадници „Армије БиХ“ тог пролећа и лета 1992. у Фочи баш никога нису штедели – убијали су без милости и жене, и старце и малу децу, а докле је ишла њихова мржња управо нам сведочи чињеница да у тим нападима нису штедели чак ни своје муслимане. Петар и Есма су били поштени, вредни и скромни људи. Вредно су радили и увек су били против рата и било каквих сукоба. Поштовали су све људе, независно од вере и нације, због чега су исто тако били вољени и поштовани у свом крају а и шире.

Тог 26. јуна 1992. на магистралном путу између Фоче и Шћепан Поља (Црна Гора), код села Бастаси, група наоружаних муслиманских екстремиста убила је хицима из аутоматског оружја четворо цивила – Жарка Милановића (64), Саву Милановића (36) и супружнике Петра и Есму Дамјановић (28). Како се наводи у публикацији коју је објавио Институт за истраживање српских страдања у XX веку, тела ових недужних цивила су потом масакрирана а оближње куће су опљачкане и разорене.

Упркос стравичним злочинима које су припадници муслиманске војске чинили у том периоду над српским становништвом у Фочи, Петар и Есма, нису желели да напусте своје огњиште. Веровали су да им нико неће наудити, чврсто верујућу у комшијску реч. Међутим, није било тако…убијени су на подмукао начин а до данас за тај масакр нико није ни одговарао. Како је испричао Марко Ковач, херој одбране Фоче и командант тактичке групе Фоча у оквиру ВРС, Дамјановићи су тог дана кренули послом за Плужине у Црну Гору али су свирепо ликвидирани у нападу добро организованих муслиманских терориста.

Злочин су према подацима Марка Ковача и Фочанских бораца испланирали, организовали и извршили муслимански војници – припадници злогласног диверзантско-терористичког одреда под командом пуковника Бешевића, који је ратовао у склопу тзв. Армије БиХ. Херој одбране Фоче и генерал Марко Ковач испричао је на представљању своје књиге „Тешки злочин – геноцид АБиХ над српским народом у општини Фоча 1992-1995“ детаље о масакру код места Бастаси а присетио се и страдања српске породице Секуловић за чију су смрт одговорни исти људи, припадници муслиманске армије БиХ.

„Шта је била крива породица Секуловић са двоје малолетне деце? Они су пошли са мајком и оцем из града да спасу живе главе..шта су били криви да их на Бакићу сачекају делови те диверзантско-терористичке организације који је био под командом команданта Фочанско-гатачке бригаде и диверзантског одреда на Вучеву. Ликвидирали су ту децу а исти починиоци су у Бастасима ликвидирали четворо невиних (једног Црногорца и његову супругу Муслиманку, и још два цивила) који су пошли за Плужине да обаве послове.“ – упитао се Ковач.

Ужасну судбину доживела је и Фатима Николић, муслиманка из Горажда, којој су припадници тзв. Армије БиХ убили супруга, свекра, свекрву, заову и друге рођаке. Ова хумана жена која је у Горажду провела 45 година и сама је на властитој кожи осетила све ужасе и страхоте које рат доноси. Баш као и Есма, била је „крива“ зато што се удала за Србина. Њени сународници муслимани, припадници тзв. „Армије БиХ“ убили су јој супруга, заову, свекра, свекрву и многе рођаке и пријатеље, пише АТВ. За разлику од Есме, Фатима је пуком срећом остала жива. Са пуном пажњом је пратила пресуду припадницима „Армије БиХ“ Меркезу, Богуновићу и Хурићу за злочине почињене над српским становништвом а њену реакцију након изрицања, забележиле су камере бројних новинарских кућа:

„Грозно се осјећам  ово је понижавајуће од стране Суда, двије године, то је срамота, понижавајуће за људе, да су пашчад боље би се пресудило“, казала је Фатима Николић. Ово је понижавајуће. Двије године?! То је срамота. Толике жртве. Све је јасно. Чекала сам 27 година на пресуду. Убијени су ми муж, дјевер, свекрва, заова, цијела породица. Моја породица је ту живјела 400 година у центру Горажда и једина сам остала да се борим. Не знам на колико врата сам ишла. Они то заташкавају. За све је крив Меркез и Хаџовић. Овај Богунић је чак Србин. Можда је морао да ради то што је радио, али ја бих се радије убила него то чинила. Ја се своје породице не стидим а требало би да се стиде и Суд и комплетно правосуђе.“ – испричала је медијима ова истинска хероина која је током али и након рата често наилазила на неразумевање својих сународника само зато што је била удата за Србина. За разлику од тих фашиста, Фатима је одувек била и остала жена широких схватања – правична, хумана и веома пожртвована. Људе није делила по вери и нацији већ искључиво по томе какав је ко човек. О њој и данас многи Срби имају само речи хвале и позитивне коментаре.

Годинама уназад, широм Федерације БиХ се подижу споменици муслиманским војницима, обележавају се разна стратишта, држе се  говори, неретко пуни мржње према Србима и Хрватима. Међутим, ти исти говорници, те исте организације и удружења који себе називају „великим муслиманима“ никада се нису удостојили да спомену или затраже правду за стотине својих сународника – муслимана, који су се супротставили злочиначком режиму Алије Изетбеговића и стали у заштиту комшија Срба, због чега су и страдали. Њихова имена и трагичне судбине и даље су табу тема у Федерацији БиХ. Са друге стране, ратни злочинци су проглашени херојима и јунацима, дочекују се аплаузима и заузимају високо место у друштву. Датуми када су почињени ужасни злочини над српским становништвом попут 1. марта, 2. маја, 15. маја, 13. септембра, 10. октобра прослављају се у бошњачким срединама као дани победе уз песму и опште весеље што нам само говори колико је поремећен систем вредности.

Током муслиманске агресије (1992-1995), на подручју општине Фоча убијено је 648 лица српске националности, док је на подручју Горњег Подриња убијено и нестало укупно 2 280 Срба, међу којима велики број жена, стараца и деце.

ФОТО: фејсбук