Аранђеловдан, дан туге и поноса
Пише: Бојан ВЕГАРА
Увијек уочи Аранђеловдана у мени се преламају туга и понос.
Туга, јер смо напустити морали одбрањено.
Понос, јер створили смо Републику Српску.
Сјетим се тог дана кад су нам рекли да је крај рата. И док су сви славили, код нас нико се не обрадова и тужнијег дана ми Срби из Сарајева немамо. Изнијели смо рат на својим леђима и са великом се силом тукли. Жестоку смо битку водили и вјероватно смо најбоља генерација Срба која је Босном ходала. А нико се томе од нас Срба из Сарајева није надао, јер сви су мислили да урбана раја и добар живот не дају јунаке.
Сви су се преварили. Душмани посебно.
Јуришали су момци и ишли у смрт ко нико никад. Ј.б..и смо мајку мајчину душманима и читавом свијету. Метра земље изгубили нисмо и сви су на нама зубе поломили. Поносан сам на то врјеме и на све који су и једну ноћ провели у Српском Сарајеву. Такви знају какви смо јунаци и то сви редом, од јуришника до дјеце и стараца. Једно смо ми били и ко један дисали, те нема ријечи које то данас описати могу.
Нико од мене није поноснији кад ми широм наших српских земаља људи стисну руку и кажу, да су сарајевски Срби јунаци равни оним из Великог рата. Нити ми требају награде веће од позива ратника који ме са собом изравна.
Писаћу са поносом и са сузом о том нашем подвигу и љутом боју, само због оних којих нема и свих нас који смо сва говна свијета појели, али јуначког образа губили нисмо. П.ч.е нек славе поразе и издајници нек ждеру по парастосима и лижу дупе душманима, иду зла времена, а они ратних другова немају.
А ми сви и данас једни за друге знамо.
ФОТО: фејсбук
