Бугари су ударали с леђа

Пише: Деки РС

Бугари су, како то најбоље и знају, ударили с леђа по српској војсци.

Прво су кренули преко Пирота и Бабушнице.

Урађено је то по наређењу немачког фелдмаршала фон Макензена, који је наредио Бугарима да ударе са истока и пресеку српско повлачење на југ.

Идемо у сусрет 110 година Мојковачке битке, где је успешно заустављена аустроугарска офанзива, чиме је омогућено повлачење Војске Краљевине Србије преко делова краљевине Црне Горе ка Јадранском мору.

Ипак, до спасавања тих људи никад не би ни дошло да није било једног догађаја из новембра 1915. године.

Немци и Аустроугари тада су са севера покушавали да уђу у централне делове Србије.

Макензен тада наређује Бугарима да и из Врања крену ка Лесковцу и пресеку повлачење војске и народа у збеговима и нанесу им коначан пораз.

Ка Лесковцу се кретало 195.000 Бугара којима се код Власотинца испречила Тимочка дивизија са 15.000 војника.

Тимочани су издржали први удар, али су били приморани на повлачење.

Једино што је војвода Степа Степановић могао да уради било је да им у помоћ пошаље 30.000 другопозиваца из Шумадијске и Моравске дивизије.

За команданта ових дивизија постављен је пуковник Љубомир Милић.

Он је од војводе Степе добио један једини задатак, а он се граничио са немогућим.

У Лесковачкој котлини, у реону Пусте реке, требало је три дана задржати четвероструко јачег непријатеља како би се народ у збеговима кроз Топлички крај повукао ка Косову и Метохији.

Милић се по избијању Првог светског рата одмах добровољно вратио из пензије.

За себе је говорио да је лош војник јер је на Војној академији по бодовању био 17. од 20 кандидата.

Средином тог новембра 1915. године, Милић је ушао у историју јер је урадио нешто скоро па немогуће.

Урадио је једину ствар на свету коју Бугари тада нису очекивали – напао их је.

У јуришу преко Пусте реке, непријатељ је одбачен довољно далеко да једини пут Куршумлија-Прокупље-Лебане-Приштина остане дуго отворен.

Војници и цивили повукли су се ка Пећи и Призрену, а цена тога били су животи 6.000 наших војника.

Овај потез пуковника Милића назван је „Лесковачки маневар.”

Због тога, Љубомир Милић, чије име је скоро заборављено, одмах унапређен у чин генерала.

Управо њему припадају заслуге што је Србија касније доживела свој васкрс.

Рођен у Горњем Милановцу 1861. а умро у Београду 1949. године, његовом смрћу нестао је последњи генерал некадашње српске војске.

Генерал Милић знао је да нема васкрса без великог страдања…

ФОТО: фејсбук