Момци, данас је Видовдан…

​Пише: Деки РС

​На хелиодром Државне безбедности на Бањици стигао је стари затворски комби у пратњи црног Мерцедеса без регистарских таблица.

Из Мерцедеса су изашла три службеника ДБ-а у цивилу, док су из комбија два чувара извела везаног Слободана Милошевића.

​На хелиодрому су их дочекали министар полиције Душан Михајловић и Кевин Куртис, оперативни официр Хашког трибунала.

Куртис је одмах почео да чита његова права и оптужницу, али је наишао на препреку када је Милошевић затражио преводиоца, уз речи да не разуме енглески језик.

​„Метална птица” брзо је оживела, моћна елиса на хеликоптеру AB-212 направила је свој први круг.

У летелицу улазе Милошевић, Куртис и Слободан Главчић, пуковник полиције и командант Хеликоптерске јединице МУП-а Србије.

​Главчић у својим каснијим сведочењима описује да је Милошевић и у том тренутку био строго професионалан.

Пре уласка у хеликоптер салутирао је пилотима, као да одлази у неку рутинску, званичну посету.

​Пре полетања, пилот Владан Косић, кога је Милошевић одмиља звао „Кос” – скида кацигу и слушалице, окреће се и говори: „Извините, председниче.”

Милошевић је уз осмех прихватио ову историјску иронију; исти пилот га је, у истом хеликоптеру, 12 година раније возио на Газиместан.

​„Момци, данас је Видовдан”, била је његова кратка порука пилотима.

Док је Главчићу рекао:

„Имењаче, желим последњи пут да видим Београд.”

​Хеликоптер полеће у 19:03, без претходне званичне најаве лета како би се заобишла Команда Ратног ваздухопловства и ПВО.

У пратњи су се налазиле још две летелице:

једна Газела и један транспортни Ми-17.

​Направио се који круг више у непланираној панорами Београда.

У прелету изнад Дунава, Милошевић се последњи пут окренуо и, гледајући кроз прозор, тихо рекао: „Тако је леп.“

Хеликоптери су наставили даље, у бришућем лету.

​У Слобином хеликоптеру нервоза се могла сећи ножем.

Како би је разбио, одједном је проговорио на енглеском и од Куртиса затражио пепељару која је стајала иза њега на прозору.

Куртис му је одговорио да је у хеликоптеру пушење забрањено, на шта је Милошевић, палећи свој „Ронхил”, узвратио:

„Ово је мој хеликоптер.“

​У каснијим сведочењима Куртис описује како је, током прелета изнад Лознице, Милошевић причао о бомбардовању планине Гучево. Говорио је и о томе како су Лозничани на НАТО бомбе одговорили формирањем „ратне лиге” и играњем фудбала.

​Над Лозницом се формација раздвојила:

Газела је наставила ка Богатићу, а Ми-17 је пријавио слетање у Бањи Ковиљачи.

АB-212 прелетео је Дрину и у 19:46 се нашао изнад НАТО базе „Камп Игл” код Тузле.

​Била је то главна база америчких снага у БиХ. Док су се спуштали, на писти их је чекало на стотине НАТО војника.

Милошевић је тада уз подсмех прокоментарисао:

„Јел’ то та сила?“

​Овде су из хеликоптера изашли само Куртис и Милошевић, кога су амерички војници одмах почели да претресају.

Он је тада кратко добацио:

„Ово сте заиста добро организовали“.

У самој бази Куртис га је пратио у стопу.

Слоба га је игнорисао и шалио се са војницима, тражећи кафу, цигарету и воду да се умије, што му је и услишено.

​Војни транспортер британског Краљевског ратног ваздухопловства са Милошевићем полеће из Тузле у 21:15.

Летећи тајном рутом кроз европски ваздушни простор, авион слеће на војни аеродром у Ајндховену у 02:05 ујутру.

Одавде је Милошевић одмах пребачен у холандски полицијски хеликоптер, тако да је иза решетака у Шевенингену био већ у 02:45.

​Управник затвора Тимоти Мекфаден забележио је да је Милошевић исте вечери задужио ћелију број 1122, површине девет квадратних метара. Мекфаден истиче да је бивши председник од првог дана био изузетно дисциплинован, те да је строго раздвајао свој политички бунт против легитимитета суда од цивилног и коректног односа према затворском особљу.

​Три месеца раније, банда са женским чарапама на главама и разноразним уличним наоружањем киднаповала је Милошевића. Киднапере је тада замолио само да му допусте да се обрије, што је и учинио, користећи киселу воду и седећи поред свеће, јер су му данима пре тога струја и вода били искључени.

​До Видовдана је „лежао” у Централном затвору, у блоку званом „Хајат” — коинциденције ради, у ћелији број 1121.

Ноћи је проводио у разговорима са управником затвора Драгишом Бланушом, који је касније о томе написао књигу „Чувао сам Милошевића“.

​У Хагу је одбио адвокате и решио да се брани сам, чиме је ово постао најгледанији судски процес у модерној историји.

Због тога је Судско веће направило изузетак и одобрило му посебну повластицу — додатну ћелију која је претворена у његову правну канцеларију.

​Тамо је постао и главни кувар за 40 затвореника у свом блоку, који су инсистирали да им баш он спрема храну.

У затвору је чак кумовао на венчању Предрагу Бановићу из Приједора.

​Током читавог суђења покушавао је да докаже да је тај трибунал место предвиђено искључиво за „скидање српских глава”, показујући потпуно презирање легитимитета те институције.

Успео је у намери да судницу претвори у историјску и политичку позорницу, али цена тог сукоба на крају је била — његов живот.

​Три месеца пре смрти писао је руској амбасади у Холандији, отворено тврдећи да га трују. Званично је преминуо 11. марта 2006. године, док његови лекари у Србији тврде да је издахнуо дан раније.

​Како државна сахрана није била дозвољена, седам дана касније, у сам сумрак, сахрањен је испод старе липе у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

​Киднаповање и продаја Слободана Милошевића на Видовдан, како би му судили кољачи Срба, остаје уписана као једна од највећих издаја у историји српског народа.

​А било их је много…

ФОТО: фејсбук