Поуке са Врањеваче – зашто Београд није разумио своје „јуниоре”

Пише: Данко Боројевић

Када се анализирају војни сломови и геополитичке капитулације српског народа током деведесетих година прошлог века, посматрач не може а да се не суочи са дубоким контрастом између салонске равнодушности политичког центра и стоичке, војне свести српске периферије. Историјска фотографија бораца Извиђачко-диверзантске групе „Јуниори” 5. козарске бригаде Војске Републике Српске, забележена у рејону Врањеваче код Брчког у мају 1995. године, није само сведочанство о једној борбеној операцији. Она је визуелна метафора генерације која је на сопственим плећима носила терет државотворности, док је политички Београд истовремено тонуо у стратешки пацифизам и илузије о компромису са западним центрима моћи.

Брчански коридор: Стратешка тетива опстанка

Да би се разумела тежина задатка који су ови млади људи извршавали на блатњавим теренима Посавине, анализу морамо поставити у координатни систем војне географије. Рејон Брчког и Врањеваче био је стратешка тетива Републике Српске – фамозни „Коридор” који је спајао западне делове са истоком и матичном Србијом. Сваки војни притисак на ову линију значио је покушај пресецања жиле куцавице и гушења српских енклава у Босни и Крајини.

Док су „Јуниори” и сродне ударне јединице ВРС крвариле на терену како би овај уски пролаз одржале отвореним, званични Београд је под притиском санкција постепено уводио блокаде на реци Дрини. Салонска елита из „круга двојке” посматрала је ове борце на периферији као баласт и препреку за скидање међународних санкција, не схватајући базични закон геополитике: суверенитет и безбедност саме Србије нису се бранили на Теразијама, већ управо у рововима Врањеваче, на линијама одбране Републике Српске и на ветромодрушким висовима Крајине.

Контраст центра и периферије: Одбрамбени рефлекс наспрам капитулације

Фотографија из маја 1995. године огољава још једну болну истину – просек година људи који су доносили војну превагу на терену. Ти момци, често голобради младићи који су уместо студентских клупа задужили аутоматске пушке Застава М70, поседовали су знатно јаснији историјски рефлекс од целокупног војног и политичког врха у Београду. Они су знали оно што салонски миротворци нису желели да схвате: да на Балкану повлачење не доноси мир, већ само позива непријатеља на следећи корак.

Када је у августу 1995. године, услед стратешке издаје и политичке трговине, пала Република Српска Крајина, у београдским салонима је владала увереност да је „проблем решен” и да је жртвовањем западних територија купљена безбедност центра. Међутим, уследила је казнена офанзива на Републику Српску. Тек када се фронт примакао самој Бањој Луци, у Београду је наступила паника. Схваћено је да Бања Лука неће мирно чекати судбину Книна и да руководство и војска са периферије имају снагу и вољу да откажу послушност диктатима из центра како би спасили сопствени народ. Бања Лука је одбранила Српску, али Београд из те лекције није научио ништа.

Неизбежна казна 1999. године

Слепи за законе реалполитике, доносиоци одлука у Београду су веровали да су потписивањем Дејтонског споразума завршили са ратним претњама. Трговина периферијом и остављање сопственог народа на цедилу западно од Дрине интерпретирани су у Вашингтону и Бриселу не као чин кооперативности, већ као манифестација фундаменталне слабости.

Закон геополитике је неумољив: ко не брани свој спољни безбедносни бедем, биће нападнут у сопственом дворишту. Агресија НАТО савеза 1999. године и бомбе које су падале по Београду биле су директна наплата за кратковидост из 1995. године. Круг се затворио – оно што салонска елита није хтела да брани на Врањевачи и Коридору, морала је да брани на Паштрику и Кошарама.

Закључак: Поглед са фотографије као опомена

Поглед бораца 5. козарске бригаде са ове фотографије остаје трајна опомена и сведочанство о времену када је периферија спасила саму себе од тоталног уништења. Док год политички центри на Балкану буду робовали илузијама да се парцијалним капитулацијама и жртвовањем истурених стратешких тачака може купити наклоност великих сила, историјске казне ће се понављати.

„Јуниори” из 1995. године су своју војничку дужност испунили и уписали се у историју одбрамбених ратова. На данашњим генерацијама и аналитичарима је да коначно скину повез са очију, одбаце синдром „круга двојке” и схвате да се опстанак нације и државе брани тамо где је најтеже – на њеним крајњим границама.

(војнополитичка осматрачница, 28. јул, 2026. године, анализа)

ФОТО: фејсбук