Овако сам преживио засједу Хамасових терориста

Пише: Душан МАРИЋ

Случајно, а знам да ништа није случајно, вечерас сам на друштвеним мрежама набасао на једну фотографију. Купрешко вече у Бањалуци, тамо неке поратне године.  Ја у друштву Душана Кнежића, Трифуна Шикића, Душана Радића, Драгана Спреме, Жељка Трифуновића и Драгана Црногорца. Својих ратних сабораца. Двојица посљедњих су ми спасила живот.

Божијом вољом и својом храброшћу, а можда је било и обрнуто, ишчупали су ме из руку муџахедина. Терориста из палестинског Хамаса. Било је то на Свету Петку 27. октобра 1994. године на Великој Плазеници.

Три дана раније преузео сам команду над Борбеном групом Криж, која је имала задатак да спријечи да муслимани, који су били у снажној офанзиви из правца Бугојна на Купрешку висораван, заузму Велику Плазеницу и мојој бригади, која је бранила Купрес, Равно, Вуковско, Рилић и Малован,  пресјеку одступницу према Шипову.

Првог дана, само сат након што сам преузео командну дужност од капетана Мирка Марића, прва битка и прва жртва. Одбили смо снажан муслимански напад, сачували Демировац (1765), највишу коту на планини и купрешком ратишту али изгубили Милана Рудића.

Сљедећег дана у пријеподневним сатима мојих 13 војника на врху Демировца одмијенила је једна чета из састава Прве бањалучке противоклопне бригаде. Предвече, Бањалучани су напустили планину. Уз образложење да у Растичеву, селу испод планине, њихови саборци пеку четири овце па иду да им помогну. Штета да овце остану непоједене а бањалучко Нектар пиво непопијено.

Одјурио сам у Купрес, да интервенишем.У команди затичем команданта Другог крајишког корпуса генерала Грује Борића, команданта своје Седме купрешке бригаде потпуковника Божидара Ракића и команданта бањалучке бригаде Ратка Бундала. Молио сам и кумио да спријече повлачење Бањалучана са највише коте на ратишту, псовао и пријетио, али узалуд. Марићу, пусти људе нека се провеселе. А ако Турци ноћас запосједну врх планине, послаћемо сутра двије, ако треба и три чете, да то помлате.

Као утјеху, команданти ми великодушно нуде да са њима вечерам и да се не секирам. Очајан, псујем им комунистичку мајку и кажем мом возачу Драгану Кнежићу да вози на Плазеницу.

Када сам у рану зору са својим извиђачима покушао да се привучем нашим јуче напуштеним рововима на Демировцу, дочекала нас је добродошлица. Из митраљеза.

Поподне Бањалучани поново долазе на планину и заузимају положај наспрам муслимана, на ивици шуме. Они на падинама Демировца, ми на Крижу а између нас скоро километар празног простора. Пола ливада, пола шума. Могу муслимани, посебно кад падне ноћ и њима и нама мирно ушетати иза леђа и питати нас како волимо да нас бију. Да ли из правца Бугојна, из правца Растичева, или са обе стране.

Да се то неби догодило шаљем Предрага Трифуновића, који је из Растичева и одлично познаје терен, да Бањалучанима пренесе поруку: да се развучемо једни према другима и затворимо празан простор. Мјесто сусрета: највише дрво изнад мање јаруге која се с Демировца пружа према нама. Предраг се враћа и каже: Бањалучани пристали. Знак распознавања: са наше стране три, са њихове два звиждука.

Да би стигли до шуме у којој су муслимани, морамо да пређемо неколико стотина метара преко ливаде, на којој нема заклона.

Нема оног ко је у рату према непријатељу ишао преко брисаног простора, а није размишљао о томе да га (можда) све вријеме неко држи на нишану. И ишчекивао када ће да одјекне кобни пуцањ.

За три године научио сам да те мисли потискујем и „заваравам“ самог себе, да за то вријеме размишљам о сасвим десетим стварима. Једини начин да се човјек сачува од страха и лудила. Срећом, у шуму улазимо без проблема. Почињем са размјештањем људства. На сваких 20 метара остављам по два човјека.

Убрзо је искрснуо очекивани проблем. Како пронаћи дрво код којег је заказан сусрет са Бањалучанима? Колико има до њега? Оно што се види кад се шума гледа са Крижа и дистанце од неколико стотина метара, не види се кад се уђе у шуму. Када сам процјенио да се налазимо близу мјеста сусрета, крај мене је било остало још десетак војника. Рекао сам им да остану у ували, а ја сам кренуо напријед. Да нађем дрво. Пушку сам држао на готовс, откочену.

Чим сам изашао из увале испред себе сам угледао зараван, са омањом ливадом. Пажњу сам усмјерио на онај други крај ливаде. Овај ближе мени нисам видио због ниског жбуња испред мене. Када сам прошао кроз жбуње нашао сам се лицем у лице са двојицом војника. Чучали су наслоњени уз дрво, један с једне, други с друге стране стабла. Са пушкама упереним у мене. Чули су да долазим и сачекали ме.

Културно с њихове стране. Стао сам. Да сам коракнуо још два-три корака пушке би нам се додирнуле. Нису ми наличили на борце ВРС. Затим примјетим још тројицу. Двојицу с десне, једног са лијеве стране. На седам-осам метара од мене. И они чуче, са пушкама на готовс. Ћуте и не помјерају се. Као мумије. Сви имају кратку браду, на главама црвене беретке, а на береткама нешто као позлаћене значке. Тен им таман као да су се јуче вратили са љетовања из Макарске. Кроз главу ми је синуло да сам налетио на муџахедине, али збуњују ме црвене беретке. Њих су углавном носиле разне наше специјалне и „специјалне“ јединице. Муслимански специјалци носили су беретке зелене боје. Шта знам, можда су Бањалучани.

Јављам се: „Здраво момци“.

 Они ћуте. Ни да трепну. Као да ме нису ни чули, ни видјели. Сад више не сумњам у чије друштво сам упао.

Када сам пошао на Плазеницу обукао сам униформу Милиције Крајине, коју ми је 1991. у Книну поклонио Милан Мартић. На глави некаква војничка капа слична качкету. На леђима ранац. У лијевом џепу од панталона, свеска у којој водим податке о јединици, записујем поједине догађаје. Испод лијевог пазуха откочен пиштољ. Мозак ради као компјутер.

Видим да су и они затечени мојим ненајављеним доласком и  не знају шта да раде. Закључио сам да ми је једини спас у причању и смирености. Баш зато што не разумију шта причам.

-Да ли сте ви Бањалучани?

Јесу. Из Бејрута или Дамаска. Не мрдају. Али, из погледа видим да су изненађени мојим слободним понашањем. У том тренутку иза мене почињу да шушти лишће и крцкају гранчице. Неко ми прилази с леђа. Више људи. Опкољен сам. И вјероватно заробљен. По врату ми хладно. Очекујем ударац ножа. Помишљам, само да ме одмах не закољу. Ако ме поведу према Бугојну, па још ако ме не вежу, успјећу да побјегнем. Велика је стрмина, терен врлетан и шумовит. Не губим присебност.

Ови испред мене се не помјерају. Само стрељају очима и ћуте. Ладни ко шприцер. У глави скујем сљедећи план. Наставићу да причам, а онда ћу се изненада окренути, запуцати у ове иза себе и покушати да побјегнем. Њима неће бити лако да пуцају, јер ће погодити једни друге. Спуштам цијев аутомата према земљи, али га чврсто држим десном руком, припремајући се за скок.

-Па, добро момци, што ме зајебавате? Јесте ли из Бањалуке или нисте?

Док сам говорио, једна од мумија испред мене је погледала у правцу мумије лијево од мене, која је у том тренутку трзнула пушком и опалила. Бацио сам се назад. Метак ми је скинуо капу с главе. Скоком животиње која бјежи од клања грабио сам напријед. Око мене је све трештало од паљбе. У три скока пребацио сам се преко оближње кладе, а онда направио колут преко велике стијене на коју сам налетио. Неко је трчао за мном. Како сам пао преко камена, тако сам се окренуо у намјери да пуцам у њега. Прије него што сам притиснуо окидач препознао сам Жељка Трифуновића. У сљедећих пола минуте из истог правца су дотрчали Лазар Кнежевић и Синиша Трифуновић.

Чуло се још неколико рафала, а онда је завладала тишина. Рекао сам да идемо назад, али ми је Жељко рекао: „Не можемо, нема Спајкуна“. Спајкуном смо звали Драгана Црногорца. По оцу Спаси.

 -Зар је и он био са вама?

-Јесте.

Неколико минута касније повлачимо се у увалу. Тамо затичемо и Драгана. Он је стигао другим путем. Из лијевог длана ми тече крв. Кад сам се бацио на земљу ударио сам у некакав оштар камен или врж. Објашњавају ми шта се догодило.

Чим сам изашао из увале, Жељко ми је тихо довикнуо да сам кренуо превише лијево, да треба да се држим увале. Ја то нисам чуо. Жељко је прокоментарисао: „Оде Душан право на Турке. Идемо за њим“.

Са њим су пошли Драган, Лазар и Синиша. Када су изашли на зараван, чули су да с неким разговарам. Од шибља нису видјели с ким, али су закључили да сам упао у клопку и вјероватно заробљен. Погледима су се споразумјели да крену напријед и покушају да ме извуку. Муџахедине, који су били збуњени цијелим мојим лежерним наступом, додатно је збунила појава мојих војника, који су им прилазили слободно, а нису пуцали. Било је само питање тренутка ко ће први запуцати.

Као Вирџил Ерп и Бил Клантон у обрачуну код ОК корала. Драган Црногорац је запуцао први. Оног тренутка кад је муџахедин лијево од мене повукао окидач, већ је био погођен. Зато му је пушка „занијела“ и метак намијењен мени погодио моју капу. И други момци су очигледно били бржи на обарачу. Сасули су рафале у муџахедине и кренули у повлачење, јер су поклопљени жестоком ватром других муслиманских војника.

Колико се све муњевито одиграло довољно говори чињеница да је Драган у увалу дотрчао очајан, убјеђен да сам погинуо. Наиме, он је крајичком ока видио да падам, али не и да сам се извукао. Није имао кад да гледа. Имао је важнијег посла. Он се због тога и повукао касније од осталих. Каже: „Нисам могао да те мртвог оставим“. Ипак, тог дана увезали смо линију са Бањалучанима. Наравно, ни овај дан није прошао без бјежања. За разлику од Драгана, Синише, Жељка и Лазе који су прекршили моје наређење и кренули за мном да се боре, неколико јунака је, чим је запуцало, побјегло према Крижу. И ухватило „муштулук“ да сам погинуо.

У оперативном дневнику Седмог муслиманског корпуса записано је да је тог дана на Демировцу теже рањен командант Првог батаљона 370. бригаде Хусо Сушић. О муџахединима ни ријечи.

На другим дијеловима купрешког ратишта било је мирније него претходних дана, утолико што муслимани нису нападали у таласима. Борбе мањег интензитета вођене су на свих двадесет километара фронта, а најжешће је било у шуми изнад Купрешких врата, на Малом Стожеру и Врани.

Можда муслимани нападају слабије и због трагедије која им се догодила синоћ на Врани, када је једна наша граната из минобацача М 120 мм убила девет, а теже и лакше ранила 23 њихова борца.

У ноћ између четвртка и петка двије војске ушле су распоређене на фронту који се протезао правцем Расоје, кота 1514 – Гавранића солила, 1354 – Криж, 1313 – Демировац, 1765 – Јаме – Купрешка врата – Шабанова коса – Стожер, 1624 – Врана, 1757 – Виљичевац – Мрачај – 1150 – Велики Сивер.

ФОТО: фејсбук