Упозорење Дејана Медаковића српског академика и више него актуелно

Пише: Мара СИЊАНКА

„Генерације младих људи одгојене су у потпуној равнодушности према читавим блоковима своје прошлости, а такав немаран однос кобно ће се одразити већ у ближој будућности. Створена је жалосна једнообразност која је претила да разним привидима укочи наш духовни живот. У таквим приликама ишчезла је и једна велика тековина европске цивилизације: могућност да се оствари било какав озбиљнији дијалог. За такве подвиге недостајала је права потреба и жеља да се саслуша и друга страна. Озаконило се уверење да су праведници искључиво они који су ушли у царство истомишљеника. У том царству владала је и непогрешиво устројена партијска хијерархија. Једино је она била истинско судиште нашег целокупног живота. (…) Открило се да је идеално друштво оно у којем нико никоме не верује, а та општа завађеност укључује и обавезне миротворце који се регрутују из редова партијских послушника. Слично, неразумно и сасвим бахато понашање уочено је и у односу на нашу историју и духовну баштину. У школским уџбеницима историја је осакаћена, а њена затамњена слика једва је могла да открије истину о нама самима, о нашем корењу и националном бићу.“

Речи академика Дејана Медаковића погађају саму срж највећег друштвеног усуда – губитка колективног памћења и урушавања културе дијалога. Медаковић, као један од најзначајнијих српских историчара уметности, интелектуалаца и дугогодишњи председник Српске академије наука и уметности (САНУ), читав свој животни век посветио је управо ономе што у овом цитату брани: очувању националног бића, историјске истине и духовне баштине.

Рођен на дан, 7. јула 1922. године у Загребу, Дејан Медаковић је кроз своја монументална дела (попут петотомног Ефемериса) оставио трајан путоказ. Овај цитат подсећа да бахат однос према сопственом духовном наслеђу увек доноси кобне последице. Зато је сећање на његов лик и дело најбољи штит против „жалосне једнообразности“ и равнодушности којој се тако снажно супротстављао.

„Време ради против културе овог народа, јер нас све више одваја од нашег историјског памћења. Са пресеченим кореном, нема нам спаса.”

Ове речи Дејана Медаковића погађају у саму срж нашег највећег савременог изазова: губитка културног и историјског идентитета под притиском убрзаног времена.

Народ који заборавља своју прошлост губи компас у садашњости и постаје подложан манипулацијама. Стабло без корена се суши и пада при првом јачем ветру. Исти закон важи и за културу једног народа.

Медаковић нас опомиње да култура није луксуз, већ одбрамбени механизам. Без историјског памћења постајемо безоблична маса без прошлости и, што је најопсније, без будућности.

Извор: Преузето са Култура онлајн

ФОТО: фејсбук