Упутство за „Сребреницу“
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Планирам да сљедеће седмице за рукопис књиге „СРЕБРЕНИЦА“ – РАСКРИНКАЈМО ЗАВЈЕРУ! затражим каталогизацијски број и кренем у штампање књиге. Врло ми је стало да књига коју сам, мјесецима, писао, пред милионима читалаца из цијелог свијета, постигне оно што сам навео у наслову. Да сваки слободоумни човјек, након прочитане књиге, ствари назове управо онако како је закључио да их треба назвати!
Наредних дана ћу писати упутства за потпуно разумијевање свега што су непријатељи припремали за кињење свих будућих српских генерација.
Да почнем са упутствима:
Улога западних новинара!
Често су, Муслимане из Сребренице, новинари западних медија правдали да су били гладни и да је то био главни мотив њихових упада у српска села. Као: нападали су села да би прикупили храну и за себе и за избјеглице које су стигле у Сребреницу. Почињена звјерства (одсијецања глава и других дијелова тијела, силовања, паљења живих и рањених људи) над Србима нису хтјели ни да спомену. Велике православне празнике на које су Муслимани свјесно нападали Србе, убијали Србе и масакрирали их, не трепнувши су превиђали. Поготово им није падало на памет да извршене геноциде у српским селима назову правим именом.
Ко су били „торбари“?
Многи Срби не знају за подли термин „торбари“ којег су смислили Муслимана из Сребренице, у намјери да оправдају наоружане ратнике. Као: радило се о избјеглицама које су пратиле припаднике муслиманских ратних јединица и пљачкале српске куће, а којима ти муслимански ратници, наводно, нису могли ништа. Пренаивно! Али ако вас Запад штити и ако муслиманско становништво прихвата шта му год кажу претпостављени – и такве будалаштине пролазе. Међутим, употреба минимума логике каже: ако се правдају тиме што кажу да су „торбари“ пљачкали, онда аутоматски признају да су у походе на српска села ишли искључиво да убијају Србе!
Зашто су припаднике 28. дивизије, након јула 1995. године, назвали „дјечацима и мушкарцима“?
Када се каже истина да је Војска Републике Српске организовала превоз свих цивила из Сребренице до Кладња и да је Војска Републике Српске неколико дана имала рат са припадницима 28. дивизије на потезу Братунац-Зворник-Тузла, шта можете, у том случају, назвати геноцидом?
Али када занемарите 5-6 хиљада дугих цијеви, исто толико искусних ратника и исто толико регрута који су ту да преузму дуге цијеви – и све их скупа назовете „дјечаци и мушкарци“, онда уз ефикасну логистику можете урадити и постићи све што сте наумили.
Зашто су у потпуности занемарена сва масовна убијања Срба која су, од маја 1992. године до фебруара 1993. године, починили припадници „патриотске лиге“, „територијалне одбране“ и „28. дивизије“, муслиманских војних јединица, из Сребренице?
Па, зато што ће свако, „ко има бар мало соли у глави“, рећи: „Какви су вас, човјече, снашли дјечаци и мушкараци? Знате ли, ви, како бисмо такве морали назвати?“
Напомена: На фотографији је изглед прве стране корица књиге!
ФОТО: фејсбук
