Сребреница у доба Османлија!
Од Мехмеда сина Радовановог, настају Мехмедовићи
Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ
Према османским дефтерима за Зворнички санџак (посебно из 1519, 1533. и 1604. године), процес исламизације се детаљно може пратити кроз пописе становништва у селима око Сребренице. У тим документима забиљежена су конкретна имена, порески статуси и преласци на ислам. У првим деценијама турске власти, у дефтерима су пописивани муслимани са хришћанским именима очева. Типични примјери из Сребреничког кадилука и околине: Алија – син Радича, Мехмед – син Богдана, Хусеин – син Бранислава, Сулејман – син Радивоја. То је била Фаза 1 (Патронимски период, 15. и 26. вијека). Нешто касније, када би православни Србин примио ислам, у дефтеру је умјесто имена оца стављано „Абдулах“ (Божји роб) или „Исмаил“, што је значило „нови муслиман“. То је била Фаза 2 (Период „Абдулаха“, крај 16. вијека). Да би се прикрило српско поријекло у званичним документима, очево име је често мијењано у Абдулах (Божји роб). Примjер из дефтера: Мехмед, син Радованов, постаје Мехмед, син Абдулахов. Сви синови конвертита су након тога уписивани са оцем Абдулахом. У Фаза 3, у 17. и 18. вијеку, настају данашња презимена муслимана из Сребренице и то по исламском имену претка, првог конвертита: Ако се предак звао Хасан (син Богданов), његови потомци су касније узели презиме Хасановић. Један број Срба прелазио је на ислам ради ослобађања од плаћања главарине (џизје), очувања својих посједа и занатских радњи, те добијања војних и административних повластица. Њихови очеви, као православни Срби, морали су да плаћају дупли порез: џизју (главарину) и порез на земљу – испинџу. Већи број Срба прелазио је на ислам због физичких малтретирања и других пријетњи, те данка у крви. Данак у крви, односно узимање или отимање мушке дјеце, био је врста пореза којег су морали да плаћају хришћани на територији Османског царства. Порез је увео султан Мурат II 1420. године, због потребе царства за војно способним мушкарцима и примјењивао се до краја 17. вијека. Дјеца одвојена од својих родитеља, потурчавана су и одгајана за јањичаре или припаднике административног апарата у царству. Од данка су изузимана само она подручја која су сама признавала турску власт или породице које би Турцима чиниле знатне услуге. Када се упореде дефтери из различитих година, може се видјети како се вјера мијењала кроз генерације унутар исте куће: 1519. године, Радован, Браниславов, плаћа џизју; али, по попису из 1533. године, види се да је Радованов син постао Хасан и да је био ослобођен џизје, а по попису из 1604. године, Хасанов син Мехмед, већ је уписан као муслиман старосједилац. Овај приказ јасно илуструје како су Срби из Сребренице кроз три генерације потпуно интегрисани у исламску културу и друштво Османског царства.
Доласком Аустроугарске 1878. године, у Сребреници се заводи модерна администрација, а кључни моменат у дефинисању сталних породичних презимена били су први званични пописи становништва из 1879. и 1885. године. Током првог аустроугарског пописа 1879. године, пописивачи су захтијевали да свака породица пријави једно стално породично име (презиме) које ће се уписивати у матичне књиге рођених, вјенчаних и умрлих. То је урађено ради прецизнијег убирања пореза, спровођења опште војне обавезе и регулисања власништва над земљом.
Током другог аустроугарског пописа дошло је до фиксирања презимена. До 1879. године, син Хасанов звао се Мехмед Хасановић, а његов син Мустафа Мехмедовић. Аустроугарска администрација зауставља ову праксу па презиме које је породица имала у тренутку пописа (најчешће по тадашњем најстаријем живом претку) постало је трајно за све будуће генерације.
Значи, убици Срба и кољачу, Кемалу Мехмедовићу Кеми, из Пала, општина Сребреница, не(човјеку) који је одсјекао главу свом колеги са посла, Анђелку Млађеновићу, у Јежестици, 1992. године, први конвертит је био Мехмед, син Радованов.
Напомена: На фотографији је покојни Анђелко Млађеновић Прикажи мање
ФОТО: фејсбук
