„Крилати“ пјесник Боро Капетановић
Извор: Козарски вијесник
Има људи који су само, и најпре, песници, и ништа друго. Боро Капетановић био је то, и – срећан човек. Не само зато је што Бранко Миљковић рекао: „Несрећан човек не може бити песник.
“ У раној младости, у матерњем језику Боро је окусио неописиву стваралачку радост у сусрету с поезијом распламсавајући прве стихове у онтолошки облик среће. А „срећа, то је осећање да човек има оно што му је најпотребније“ (Јован Дучић). Боро је био тај, поседовао „срећу над срећама“, поезију као „језик над језицима“.
Вирус поезије насели онога ко не жели да се излечи од те милости. Поезија попут златне грознице преузме и не пушта. То је доживео и пубертетлија са адресе Подлуг 17 из Санског Моста у минулој Југославији. Рано је установио свој песнички хабитус и упутио се у непознато. Обузело га је узвишено варакање са речима, а вабљење звезда постало му дисајна пнеуматика. Били су то уздисаји за апсолутом, без којих нема пуноће стваралачког живота. Неки људи не могу поднети толику срећу и притисак, па напуштају нирвански делиријум у трезном стању. Тек понеко остане са најскупљим трновим венцем око врата и наставља тако до краја земнога праха.
У свету је одувек било материјално богатих људи чије су се куле и градови рушили преко ноћи и ништа не би остало после њих. Такве богаташе разарао је летални вирус новца. У материјалном смислу Боро је био „сиромашки син“, „чија фрула овим шором свира“. Та врста оскудице обликовала га је нарочито у избегличком периоду живота. Ту је дошла до изражаја вера у Поезију и Реч. Поносно је носио песничку силесију у себи, то неразрушиво духовно богатство које ће након његовог земаљског минућа умножавати своје висине и ширине.
У грађанском смислу, Боро никад није био запослен, дакле, никад није примао плату, нити добијао синекуру, поготово. Неко би такве песнике назвао слободним уметницима, али они нису ни то, јер им тај статус није био институционално решен од стране упуване бирократије. Држава не брине о таквима.
ФОТО: фејсбук
