Бања Лука – можда и једини босански град који изгледа европски

Пише: Данијел ХАЏОВИЋ

Има нешто необично лијепо у Бањој Луци. Не ону нападну, разметљиву љепоту великих метропола које вас покушавају импресионирати небодерима и монументалним грађевинама. Бања Лука има неку мирну, господску, готово заборављену европску елеганцију. Ону која се не намеће, него вас полако осваја док шетате њеним улицама.

Широки булевари, раскошни дрвореди, уредно покошене зелене површине, лијепе фасаде, пространи тргови, чисти тротоари, паркови у којима човјек заиста пожели сјести и провести поподне. Све дјелује некако питомо, складно и људски. Као да је неко заиста размишљао о томе како ће се

људи осјећати док буду живјели у том простору.

Град дише. И што је још невјероватније за наше прилике, дјелује као да му нико упорно не покушава зачепити плућа бетоном.

Не живим тамо и немам намјеру глумити познаваоца бањалучке свакодневице. Не знам какви су локални проблеми, како функционишу институције, какав је менталитет, шта људе нервира или колико су задовољни животом. Сви пријатељи које познајем из Бање Луке дивни су људи, али неколико сјајних познанстава није довољно за доношење закључака о читавом граду.

Могу, међутим, писати о ономе што видим. А оно што видим заиста је лијепо.

Бања Лука изгледа чисто. Уређено. Његовано. Не као град који се нашминкао за долазак међународне делегације, него као мјесто у којем је ред нешто сасвим природно. Улице су простране, зеленило је посвуда, а дрвореди дају граду ону посебну топлину коју никаква количина стакла, челика и скупоцјеног бетона не може надомјестити.

Док ходате њеним улицама, имате осјећај да сте негдје у средњој Европи. У неком угодном аустријском или словенском граду, гдје архитектура, зеленило и јавни простор постоје у природном складу.

Наравно, не тврдим да су сви дијелови Бање Луке такви. И овдје има урбанистичких промашаја и инвеститорског дивљања. Али опћи утисак, барем у дијеловима које сам обишао, јесте да град има лице, карактер и препознатљиву естетику.

А онда се вратите у Сарајево.

И као да сте из једног европског града закорачили у урбанистичку лудницу у којој су грађевинске дозволе очигледно дијељене на некој вишедневној пијанки.

И то је оно што највише боли. Јер Сарајево је, објективно, град с неупоредиво богатијим архитектонским наслијеђем. Град којем су Османлије оставиле чаршију, Аустро-Угари раскошне палаче и елегантне улице, а социјализам импресивне примјере модернистичке архитектуре. Град који је имао све предиспозиције да буде један од најљепших урбаних простора овог дијела Европе.

А шта смо ми урадили с тим наслијеђем?

Претворили га у архитектонски шведски сто на којем је сваки инвеститор могао узети шта му се свиђа, а остатак оставити да труне.

У Сарајеву се више не зна гдје завршава улица, а почиње паркинг, гдје је тротоар, а гдје приватни посјед, шта је стамбена зграда, а шта гаража с амбицијама да постане небодер. Стаклене наказе наслоњене су на аустроугарске драгуље, бетонски монструми ничу између породичних кућа, а оно мало преосталог зеленила изгледа као привремена грешка у урбанистичком плану која само чека да буде исправљена.

И није проблем само у зградама. Проблем је у опћем осјећају запуштености. У прљавим улицама, оронулим фасадама, разваљеним тротоарима, аутомобилима паркираним гдје год физички могу стати, у кантама које се прелијевају и јавним површинама које изгледају као ничија земља. Сарајево данас на превише мјеста дјелује као град који нико не одржава, него га сви само користе.

Посебно је поразно што се све то догађа у граду који се толико воли хвалити својом европском душом, олимпијском прошлошћу и космополитском традицијом. Док се ми опијамо причама о властитој посебности, довољно је отићи до Бање Луке и видјети да европски изглед града не захтијева ни море, ни милијарде, ни свјетска чуда. Понекад су довољни чиста улица, уредан парк, лијепа фасада и свијест да јавни простор није ничија приватна прћија.

Но вратимо се на Бања Луку. Постоје градови који човјека освоје својом величином, други својом хисторијом, а неки, попут Бање Луке, нечим много једноставнијим и рјеђим – осјећајем да је у њима лијепо бити. Да имате простора, можете дисати пуним плућима, да можете ходати без журбе, застати под крошњом старог дрвета и осјетити ону тиху радост коју пружају уређене улице, складне зграде и живот који тече без велике буке, али гдје ипак имате сав садржај који вам је потреба за угодан живот – од концерта преко ноћног изласка до квалитетног шопинга. И можда је управо у томе највећа љепота Бање Луке. Што се не труди да буде већа него што јесте, нити да вас задиви оним што нема. Довољно јој је оно што има. А има сасвим довољно.

ФОТО: фејсбук