Успон и пад Александра Вучића – од политичке доминације до кризе система

Пише: Српскопитање

Четрнаест година једне политичке епохе — како је изграђена власт која је обиљежила Србију, зашто је дуго опстајала и како су се у њеним темељима нагомилавали проблеми који су отворили питање њеног трајања.

Александар Вучић је од 2012. до 2026. године прошао пут од једног од најмоћнијих људи унутар Српске напредне странке до политичара чија се власт суочава са питањима одговорности, повјерења грађана и способности система који је изградио да опстане без његове личне доминације.

То није само прича о успону и паду једног човјека. То је и прича о трансформацији српске политике, односу власти и институција, улози медија, економским очекивањима, Косову и Метохији, спољнополитичком балансирању и генерацији грађана која је све отвореније захтијевала да се политичка моћ ограничи правилима и одговорношћу.

Кључно питање зато није само како је Вучић дошао на власт, већ и како је модел управљања који му је годинама обезбјеђивао предност истовремено постао извор политичких слабости.

1. 2012–2014: Улазак на велика врата и обећање другачије Србије

Година 2012. означила је почетак нове политичке етапе у Србији. Послије побједе Томислава Николића на предсједничким изборима и промјене власти, Српска напредна странка преузела је кључну улогу у државном управљању. Вучић је постао први потпредсједник Владе и министар одбране, а у септембру исте године изабран је за предсједника СНС-а.

Његов политички успон био је заснован на обећању да ће Србија раскинути са корупцијом, политичким привилегијама и неефикасношћу претходних власти. СНС је успјешно окупљао бираче незадовољне Демократском странком и стањем у држави, док је Вучић постепено преузимао улогу главног лица нове политичке понуде.

Посебно је важна била његова кампања против корупције. Она је стварала утисак да држава коначно има политичара спремног да отвори и најосјетљивија питања, без обзира на то колико су моћни људи који се налазе под сумњом.

Међутим, већ тада се појављивала једна противрјечност која ће пратити цијелу његову владавину: борба против злоупотреба власти постајала је важан извор политичког легитимитета, док је истовремено све више политичке моћи било концентрисано у рукама једног центра.

Вучићев први велики успјех био је то што је незадовољство старим системом претворио у повјерење у новог политичког лидера.

2. 2014–2017: Апсолутна доминација и успостављање новог центра моћи

Парламентарни избори 2014. године представљали су прекретницу. СНС је освојио убједљиву парламентарну већину, а Вучић је постао предсједник Владе Србије. Тиме је престао да буде само један од водећих људи нове власти и постао њен централни политички ауторитет.

Његов модел управљања почивао је на неколико стубова.

Централизација одлучивања: Вучић је постајао главни саговорник у готово свим важнијим политичким питањима.

Политичка дисциплина: СНС је изградио снажну страначку структуру која је обезбјеђивала подршку широм земље.

Економски аргумент: привлачење страних инвестиција, отварање фабрика и смањење незапослености постали су важан дио владајуће политике.

Спољнополитички баланс: Србија је наставила европски пут, истовремено одржавајући односе са Русијом и развијајући сарадњу са Кином.

Овај модел имао је и стварне резултате које није оправдано занемарити. Србија је биљежила економски раст, незапосленост је дугорочно опадала, а прилив страних инвестиција знатно се повећао. Ројтерс је 2026. указао на велики раст номиналног БДП-а у односу на 2012. годину, уз пад незапослености и рекордне стране директне инвестиције 2024. године.

Ипак, економски показатељи нису одговорили на сва питања. Раст привреде сам по себи не гарантује независно правосуђе, слободне медије, равноправну политичку утакмицу нити повјерење у институције.

Управо ту се налазила основна слабост система: успјех државе све више се представљао као лични успјех њеног лидера, а политичка одговорност све мање као питање институција, а све више као питање повјерења у једног човјека.

3. 2017–2020: Предсједник који је задржао улогу премијера

Побједом на предсједничким изборима 2017. године Вучић је прешао из Владе на мјесто шефа државе. На први поглед, то је био институционални прелазак са једне функције на другу. У пракси, међутим, његов утицај на политички живот није ослабио.

Иако Устав Србије предсједнику не даје извршна овлашћења која има премијер, Вучић је задржао водећу улогу у страначком животу, политичким преговорима и јавном представљању готово свих важнијих државних одлука.

Такав однос власти створио је необичну политичку ситуацију: формално су постојали предсједник, Влада, министри, парламент и страначко руководство, али је јавни простор често остављао утисак да се најважније одлуке доносе у једном политичком центру.

Вучић је постао и главни тумач политичких догађаја. Свакодневна обраћања, конференције за медије, телевизијски наступи и директни коментари готово сваке кризе омогућавали су му да поставља теме јавне расправе.

Такав приступ имао је јасну политичку предност: лидер који стално говори у јавности може брзо да мобилише присталице и преузме иницијативу. Али постојао је и ризик. Када се читав систем ослања на једну личност, онда се и сваки неуспјех, свака афера и свака институционална слабост временом повезују са њом.

Истовремено, питање медијских слобода и равноправности политичких актера постајало је све важније. Freedom House је у извјештају о Србији за 2026. годину указао на предности владајуће странке у приступу медијима и коришћењу јавних ресурса током избора, као и на неправилности које су пријављивали домаћи и међународни посматрачи.

Вучић је задржао политичку снагу и након преласка на предсједничку функцију, али је тиме постајао све више лично одговоран за функционисање читавог система.

4. 2020–2022: Пандемија, избори и учвршћивање власти

Пандемија вируса корона донијела је нову кризу у којој су грађани очекивали одлучно руководство, брзе одлуке и заштиту здравља и животног стандарда.

Вучић је кризу користио као простор за интензивно јавно дјеловање. Његова видљивост додатно је учвршћивала представу о лидеру који је у средишту свих важних државних процеса. Истовремено су се наставиле расправе о транспарентности институција, политизацији јавног живота и условима у којима дјелује опозиција.

На парламентарним изборима 2020. године значајан дио опозиције бојкотовао је гласање, указујући на неравноправне услове. Такав исход олакшао је СНС-у да доминира парламентом, али је отворио и питање колико снажна парламентарна већина може бити показатељ стварног плурализма ако значајан дио политичких противника не учествује у изборној утакмици.

На изборима 2022. године Вучић је поново изабран за предсједника Србије. Према подацима које наводи Freedom House, освојио је 58,6 одсто гласова, уз оцјене посматрача о медијској пристрасности, злоупотреби јавних ресурса и другим неправилностима које су утицале на равноправност кандидата.

Тако је, упркос кризама и незадовољству дијела јавности, потврђено да Вучић и даље има снажну изборну базу.

Али број гласова није једино мјерило политичке стабилности. Важно је и да ли грађани вјерују да институције функционишу независно, да ли су медији довољно разноврсни и да ли постоји реална могућност смјене власти.

Управо је разлика између изборне снаге и повјерења у институције постајала једно од кључних питања српске политике.

5. 2022–2023: Први озбиљнији знаци политичког замора

Послије више од десет година доминације СНС-а, политичка сцена Србије почела је да показује знаке замора. Вучић је и даље имао снажну изборну базу, али је постајало јасно да се дио незадовољства више не може објаснити само сукобом са старим политичким елитама.

Мај 2023. донио је масовне протесте након два масовна убиства у Србији. Демонстрације су покренуле расправу о насиљу у јавном простору, одговорности институција, медијима и политичкој атмосфери у земљи.

За власт је то био озбиљан изазов јер се протестно расположење није сводило искључиво на подршку традиционалним опозиционим странкама. У јавности се отварао простор за грађане који су били незадовољни начином на који се води држава, али нису нужно прихватали ниједну постојећу политичку алтернативу.

На парламентарним изборима у децембру 2023. године СНС је поново освојио највише гласова — 46,7 одсто, према подацима које наводи Истраживачка служба Европског парламента. Опозициона коалиција Србија против насиља освојила је 23,6 одсто. Изборе су, међутим, пратиле озбиљне расправе о изборним условима и неправилностима.

То је показало двије ствари.

Прво, Вучић и СНС нису изгубили своју организовану политичку снагу. Друго, чињеница да власт побјеђује на изборима не значи да су нестали друштвено незадовољство, неповјерење и захтјеви за промјеном.

Вучић је и даље контролисао политичку иницијативу, али је морао да се суочава са све већим бројем грађана који су доводили у питање начин на који је та иницијатива коришћена.

6. 2024: Нови Сад као преломна тачка

Први новембар 2024. године постао је један од најважнијих датума у савременој политичкој историји Србије.

Пад надстрешнице на жељезничкој станици у Новом Саду однио је 16 живота. Трагедија је покренула питања о реконструкцији објекта, квалитету надзора, транспарентности документације и одговорности надлежних. Протести који су услиједили прерасли су у широк покрет против корупције и захтјев за институционалном одговорношћу.

Значај овог догађаја није био само у размјерама трагедије. Он је довео у питање један од кључних аргумената власти: да је снажна централизација неопходна како би држава брже и ефикасније функционисала.

Када се догоди трагедија повезана са јавном инфраструктуром, грађани не траже само обећање да ће се нешто поправити. Траже одговоре на питања ко је био задужен за надзор, ко је потписивао документацију, да ли су процедуре поштоване и ко ће сносити посљедице ако нису.

У том тренутку, расправа о политичким односима и медијским сукобима добила је много конкретнији садржај. Питање одговорности постало је питање људских живота.

Власт је покушавала да одговори објављивањем документације, обећањима и позивима на дијалог. Ипак, протести нису престали.

У јануару 2025. премијер Милош Вучевић поднио је оставку. Тај потез представљао је значајну политичку посљедицу притиска јавности, али није задовољио демонстранте који су наставили да траже одговорност и ванредне изборе.

Новосадска трагедија тиме је постала више од питања једног објекта или једне реконструкције. Постала је симбол много ширег сукоба око начина управљања државом.

7. 2025: Студенти против система — протест који је промијенио политичку једначину

Observers: 180,000 to 190,000 demonstrated in Belgrade | Sweden Herald

Студентски покрет који се развио након трагедије у Новом Саду био је другачији од већине ранијих протестних таласа у Србији.

Његова снага није произлазила само из броја људи на улицама, већ и из начина организовања. Студенти су наглашавали колективно одлучивање, захтјеве за институционалном одговорношћу и дистанцу од традиционалних страначких структура.

Такав приступ представљао је изазов за Вучића из најмање три разлога.

Прво, протесте није било једноставно свести на класични сукоб власти и опозиције. Покрет је привлачио студенте, професоре, родитеље, пољопривреднике и друге грађане који нису нужно били чланови опозиционих странака.

Друго, захтјеви су били конкретни. Умјесто да се све сведе на расправу о томе ко треба да влада, демонстранти су тражили објављивање документације, утврђивање одговорности и функционисање правне државе.

Треће, покрет је доводио у питање политички монопол над тумачењем стварности. Власт више није била једини актер који је могао да одреди када је нека криза завршена и шта грађани о њој треба да мисле.

Европски парламент је у својој анализи протеста забиљежио да се покрет проширио на више од 400 градова и мјеста, док је Reuters извјештавао о масовним окупљањима и наставку протеста током 2025. године.

Вучић је и даље располагао страначком инфраструктуром, значајном медијском видљивошћу и подршком бирача. Али све је теже било тврдити да се политичка стабилност може очувати само кадровским промјенама, новим обећањима или непосредним обраћањима предсједника.

У томе се налазила суштина нове кризе: није више било ријеч само о незадовољству појединим одлукама, него о захтјеву да институције покажу да могу функционисати независно од политичке воље једног центра моћи.

8. 2026: Оставка, избори и пораз који је означио крај једне епохе

Година 2026. донијела је догађаје који су суштински промијенили политичку причу о Александру Вучићу.

Вучић је 27. септембра поднио оставку на функцију предсједника Србије, а дужност је наредног дана преузела вршилац дужности предсједника Ана Брнабић. Одлука је била повезана са његовим настојањем да се политички усмјери на ванредне парламентарне изборе и покуша повратак на чело извршне власти.

То није био класичан одлазак из политике. Напротив, изгледало је као покушај да се промјеном функције сачува утицај и поново успостави политичка иницијатива.

Међутим, парламентарни избори одржани 25. октобра донијели су резултат који је представљао највећи политички ударац Вучићу од доласка на власт.

Према извјештају Reutersа од 25. октобра, Вучић је признао пораз и изјавио да је студентска листа побиједила. На основу тадашњег узорка резултата процијенио је да ће студентски покрет освојити између 135 и 140 мандата, док ће његов политички блок имати око 105.

Подаци које је Републичка изборна комисија објавила 26. октобра, након обраде 8.077 од укупно 8.392 бирачка мјеста, показивали су:

ПАРЛАМЕНТАРНИ ИЗБОРИ • 25. ОКТОБАР 2026.

Студентска листа

52,54%

Уједињена Србија — блок око СНС-а

39,29%

Излазност: 68,78%. Ријеч је о резултатима на основу обрађених бирачких мјеста, а не о коначном званичном резултату. Извор: Републичка изборна комисија, преноси РТВ.

ЈМУ Радио-телевизија Војводине

Овај резултат имао је значај који превазилази губитак једних избора.

Вучићев политички модел годинама је почивао на претпоставци да СНС може задржати парламентарну већину захваљујући снажној организацији, изборној дисциплини, медијској предности и лидерској популарности. Резултати од 25. октобра показали су да те предности нису биле довољне да спријече изборни пораз.

Посебно је важно што се студентски покрет претворио у изборну снагу. Протести су могли бити одбачени као привремено незадовољство, али освајање парламентарне већине, према прелиминарним пројекцијама, представљало је нешто друго: могућност да се захтјеви за промјеном пренесу у институције.

Ипак, изборна побједа сама по себи не гарантује успјешно управљање. Студентска листа мораће да покаже да може да формира функционалну власт, испуни обећања и одговори на економске и спољнополитичке изазове. Пораз СНС-а отвара ново поглавље, али не рјешава аутоматски све проблеме Србије.

9. Зашто је Вучић изгубио: пет кључних узрока

Посматрано у цјелини, од 2012. до 2026. године може се издвојити пет процеса који објашњавају пад његове политичке доминације.

1. Претјерана централизација моћи

Када се кључне политичке одлуке и јавна одговорност вежу за једног лидера, тај лидер временом постаје одговоран и за проблеме које би иначе требало да рјешавају институције. Вучићев систем доносио је политичку контролу, али је повећавао и ризик да се незадовољство усмјери директно против њега.

2. Неравноправност у медијском простору

Међународне анализе годинама су указивале на предност владајуће странке у приступу медијима и на проблеме изборне равноправности. То је краткорочно помагало власти, али је истовремено продубљивало неповјерење дијела јавности у политички процес.

3. Питање институционалне одговорности

Трагедија у Новом Саду претворила је опште критике корупције и начина управљања у конкретан захтјев за објављивање документације, утврђивање одговорности и правосудни поступак. То је био тест који се није могао окончати само политичким саопштењима.

4. Појава новог облика политичке мобилизације

Студенти су успјели да окупе грађане изван традиционалних страначких структура и да своје захтјеве претворе у изборну понуду. Тиме је ослабљена претпоставка да се сваки озбиљнији изазов власти може свести на уобичајени сукоб СНС-а и старе опозиције.

5. Прелазак незадовољства у изборни пораз

Протести могу трајати мјесецима без промјене власти. Прелиминарни резултати октобра 2026. показали су да је студентски покрет успио да незадовољство претвори у већинску парламентарну подршку. То је била непосредна политичка прекретница.

10. Да ли је пао Вучић или систем који је изградио?

Ово је можда најважније питање за разумијевање периода 2012–2026.

Вучићев одлазак са предсједничке функције у септембру није сам по себи означио крај његовог политичког утицаја. Његова намјера да се врати на чело извршне власти показивала је да је и даље покушавао да остане централна фигура српске политике.

Међутим, пораз његовог блока на парламентарним изборима у октобру промијенио је однос снага.

Ако се прелиминарни резултати потврде, нова парламентарна већина имаће прилику да покаже може ли да промијени начин функционисања институција. То ће захтијевати више од смјене кадрова. Биће потребно јачање независности правосуђа, транспарентније управљање јавним новцем, равноправнији медијски простор и јаснија подјела одговорности између државних институција.

Истовремено, не треба претпоставити да ће сваки проблем нестати одласком једног лидера. Политичке мреже, интереси, навике управљања и институционалне слабости могу надживјети власт која их је учврстила.

Зато ће се стварни домет промјене мјерити тиме да ли ће нова већина успоставити правила која важе за све — укључујући и њу саму.

Вучићев изборни пораз представља велики политички догађај. Али промјена политичког лидера и промјена политичког система нису исто.

Закључак: Од обећања промјене до захтјева за одговорношћу

Четрнаест година Вучићеве политичке доминације представљају сложен период српске историје.

Почео је као политичар који је обећавао обрачун са корупцијом и неефикасношћу старих елита. Услиједиле су године изборних побједа, снажне страначке организације, економског раста и велике концентрације политичке моћи. Србија је у том периоду остварила значајне економске резултате, али су истовремено постајала све видљивија питања институционалне независности, медијских слобода и равноправности политичке утакмице.

Трагедија у Новом Саду отворила је кризу која се више није могла посматрати само као још један сукоб власти и опозиције. Студентски покрет је захтјев за одговорношћу претворио у широку друштвену мобилизацију, а избори 25. октобра 2026. показали су да та мобилизација може да промијени и парламентарни однос снага.

Вучићев успон почивао је на обећању да ће снажан лидер ријешити проблеме које претходне власти нису успјеле да ријеше. Његов пад, уколико прелиминарни резултати буду потврђени, показује ограничења таквог модела: ниједна политичка доминација не може бесконачно да замјењује повјерење у институције, нити се сваки захтјев за одговорношћу може трајно потиснути политичком комуникацијом.

Од 2012. до 2026. Србија је прошла пут од политичке промјене која је обећавала нови почетак до нове промјене коју је изнио покрет са захтјевом да држава одговара грађанима.

Најважнији исход овог периода неће бити само то ко је изгубио власт, него да ли ће Србија успјети да изгради систем у којем власт више не зависи од једног човјека, већ од институција које су способне да раде независно, законито и у интересу грађана.

ФОТО: Српскопитање