Зашто се уједињени регион обрадовао поразу Александру Вучића?

Пише: Српскопитање

Напиши текст зашто се регион заједнички обрадова о поразу Вучића, Сарајево, Приштина, Загреб, Подгорица јединствени против Србије

Зашто се регион обрадовао Вучићевом поразу: Сарајево, Приштина, Загреб и Подгорица имају своје разлоге

Политичке промјене у Србији никада нису само унутрашња ствар Београда. У региону се свака промјена власти у највећој држави западног Балкана посматра кроз призму сопствених интереса, историјских спорова и односа снага. Зато евентуални пораз Александра Вучића за једне представља наду, за друге политичку прилику, а за треће могућност да Србија коначно промијени начин на који наступа у региону.

Постоји једна занимљива појава у балканској политици: када се у Београду заљуља власт, одјеци се чују од Сарајева и Загреба, преко Подгорице, све до Приштине. А када се та власт нађе пред озбиљним изазовом, у дијелу регионалних политичких кругова појављује се нескривено задовољство.

Зашто?

Да ли су сви ти центри заиста јединствени против Србије или их, упркос међусобним разликама, повезује заједничко очекивање да ће Србија послије Вучића бити слабија, попустљивија и мање способна да самостално брани своје интересе?

Одговор је сложенији од пароле да се „цијели регион ујединио против Србије“. Ипак, постоје политички разлози због којих се слабљење једног режима у Београду у појединим сусједним престоницама доживљава као добра вијест.

Сарајево: крај политике у којој је Вучић био главни противник

У Сарајеву се Вучићева политичка слабост може посматрати као прилика за другачији однос снага унутар Босне и Херцеговине. Током његове владавине, Београд је одржавао блиске односе са руководством Републике Српске, а питање положаја Срба у БиХ, Дејтонског споразума и односа Бањалуке и Сарајева редовно је било у средишту политичких спорова.

За дио политичке елите у Сарајеву, слабија Србија значила би и слабију спољну подршку Бањалуци. То не мора нужно значити да би свака нова власт у Београду окренула леђа Републици Српској, али отвара питање да ли би односи Србије и Српске били вођени истим приоритетима као до сада.

Вучић је, упркос честим политичким сукобима, имао комуникацију са различитим актерима у БиХ. Његов одлазак са власти могао би промијенити и тон и садржај тих односа.

Али овдје треба поставити кључно питање: да ли Сарајево жели демократску, стабилну и економски снажну Србију или Србију која ће имати мање утицаја на положај Републике Српске?

То нису исте ствари. Прво би могло користити цијелом региону. Друго би представљало остварење конкретног политичког интереса.

Приштина: очекивање новог поглавља у косовском питању

Приштина има можда и најконкретнији разлог да помно прати промјене у Београду. Односи Србије и самопроглашеног Косова, питање сјевера Косова, положај српског становништва и међународни преговори зависе и од политике коју води српска власт.

Вучић је годинама био централна фигура преговора са западним посредницима. Његова политика била је истовремено изложена критикама са више страна: једни су га оптуживали за превелике уступке Приштини, а други за недовољну спремност да се постигнути договори спроведу.

За дио политичке јавности у Приштини, његов пораз може значити прилику да се отвори нови простор за преговоре и другачији однос Београда према косовском питању.

Међутим, постоји и важна чињеница: студентски покрет који је побиједио на изборима нема нужно јединствен став о свим питањима државне политике. Према извјештавању The Guardian-а, програм студентске листе оставља отворена важна питања, укључујући однос према Европској унији, док Косово и Метохију сматра дијелом Србије.

То значи да промјена власти не гарантује Приштини исход који прижељкује.

Ипак, за тамошње политичке актере слабљење Вучићевог система представља могућност да Србија уђе у период унутрашњег преиспитивања, што би могло утицати на њену преговарачку позицију.

Загреб: Србија без Вучића као нова политичка непознаница

Хрватска и Србија имају низ отворених питања: од несталих лица и ратног насљеђа, преко права националних мањина, до политичких и безбједносних односа.

Вучић је својим националним политичким наступом често био предмет критика у Загребу, док је хрватска политика била предмет оштрих реакција у Београду. Такав однос је стварао зачарани круг у којем су политичке тензије често постајале средство за мобилизацију домаћих бирача.

Зато дио хрватске јавности може поздрављати његов пораз као крај једне политичке епохе.

Али Загреб истовремено мора размишљати и о томе каква Србија долази послије Вучића. Србија са снажним институцијама, уређеним политичким системом и јасном спољном политиком могла би бити предвидљивији сусјед, али и држава која ће одлучније заступати сопствене интересе.

У томе је суштина: није свака жеља за промјеном у Београду истовремено и жеља за слабијом Србијом, али није реално ни претпоставити да су сви регионални актери равнодушни према томе ко води највећу државу западног Балкана.

Загреб ће, као и остали сусједи, процјењивати нову власт према конкретним потезима, а не само према имену човјека који је изгубио изборе.

Подгорица: између демократских промјена и питања српског утицаја

Црна Гора је посебан случај. Двије државе повезују породичне, културне, економске и историјске везе, али и дубоке политичке подјеле које су годинама пратиле питања идентитета, цркве, државности и односа према Србији.

У Подгорици се зато промјене у Београду не посматрају искључиво као унутрашња ствар Србије. Оне могу утицати на политичке односе у Црној Гори, на снагу различитих политичких покрета и на будућу сарадњу двије државе.

Пораз Вучића не значи аутоматски пораз политичких снага које су у Црној Гори блиске Србији. Исто тако, не значи ни да ће нова власт у Београду напустити интересовање за положај српског народа у Црној Гори.

Црногорски премијер Милојко Спајић поздравио је изборни исход поруком да је воља народа основа демократских промјена, уз нагласак на сарадњи која треба да се мјери конкретним резултатима, а не дипломатским неспоразумима.

То је важан подсјетник да званични ставови нису исто што и претпоставке о скривеним намјерама. Подгорица може имати користи од бољих односа са новом српском влашћу, чак и када се политичке елите не слажу око свих кључних питања.

Шта је онда заједничко Сарајеву, Приштини, Загребу и Подгорици?

На први поглед, ове престонице немају исте интересе. Хрватска је чланица Европске уније и НАТО-а, Црна Гора такође је чланица НАТО-а, док су БиХ и Косово у другачијим институционалним и безбједносним положајима.

Оне се разликују и по историји, унутрашњој политици и погледима на будућност региона.

Ипак, повезује их једна чињеница: све морају да узимају у обзир политичку тежину Србије.

Србија је велика држава западног Балкана, има значајне економске и безбједносне капацитете, блиске односе са Републиком Српском и утицај на регионалне процесе. Зато промјена власти у Београду може отворити простор за нове договоре, али и за нове спорове.

За једне, Вучићев пораз значи могућност нормализације односа. За друге, прилику да се ослаби политика коју су сматрали препреком својим циљевима. За треће, то је једноставно знак да ниједна власт није неизмјењива.

Али нема довољно основа да се закључи да су Сарајево, Приштина, Загреб и Подгорица заједнички организовали или координисали радовање Вучићевом поразу. Политичко задовољство појединих актера није доказ постојања јединственог регионалног плана против Србије.

Најважнија лекција за Србију

Највећа грешка била би да се сваки поздрав демократској промјени у Србији протумачи као непријатељски чин. Али једнако би погрешно било вјеровати да ће сви сусједи аутоматски поздравити Србију која је економски снажнија, политички самосталнија и способнија да брани своје интересе.

Зато нова власт у Београду мора да разликује сарадњу од попустљивости, дијалог од одрицања и добросусједске односе од прихватања туђих политичких услова.

Ако Србија жели стабилност, мора градити односе са Сарајевом, Загребом, Подгорицом и Приштином на јасним принципима, уз поштовање међународних обавеза и права свих народа. То укључује и одговорност према положају Срба у региону, као и према Републици Српској у оквирима Дејтонског споразума.

Србији нису потребни непријатељи да би доказала своју снагу. Потребне су јој институције које функционишу, економија која напредује, политичари који одговарају за своје поступке и друштво у којем власт може бити промијењена без страха и насиља.

Вучићев пораз није пораз Србије. Али није ни гаранција да ће Србија послије њега бити снажнија.

То ће зависити од тога шта ће нова власт урадити, какву ће политику водити и да ли ће интересе државе ставити изнад интереса сопствене странке.

Ако се неко у региону томе радује, то је његово политичко право. Ако, међутим, неко очекује да ће Србија након промјене власти престати да штити своје легитимне интересе, могао би се непријатно изненадити.

Јер суштинско питање није да ли се неко у Сарајеву, Приштини, Загребу или Подгорици обрадовао Вучићевом поразу.

Суштинско питање је: хоће ли Србија послије Вучића постати демократскија и одговорнија држава — а да притом остане способна да самостално одлучује о својој будућности?

Одговор на то питање одредиће не само будућност Србије него и добар дио будућности читавог западног Балкана.

ФОТО: Српскопитање