Блокадерски покрет пред најтежим испитом

Хоће ли се распасти прије него што дође на власт?

Пише: Српскопитање

Док је циљ био рушење старог поретка, јединство је било могуће. Али шта се дешава када на дневни ред дођу функције, фотеље и питање ко ће одлучивати у име свих?

Постоји једна стара политичка истина која се изнова потврђује: лакше је окупити људе против нечега него их ујединити око тога шта треба да дође послије. Управо ту почиње највећи изазов за блокадерски покрет у Србији — покрет који је у јавном простору постао симбол отпора власти, али који би, уколико се нађе пред стварном могућношћу преузимања институционалне одговорности, морао да одговори на далеко сложенија питања од оних која су га првобитно окупила.

Јер није исто протестовати и управљати. Није исто тражити одговорност других и преузети одговорност за сопствене одлуке. А посебно није исто бити јединствен док се говори о промјенама и остати јединствен када се отвори питање ко ће те промјене спроводити.

Од заједничког циља до борбе за првенство

Различите групе, иницијативе и појединци могу дуго да наступају заједно док их повезује заједнички циљ. Међутим, чим се отвори питање политичког представљања, избора кандидата, програма и будућег састава институција, на површину излазе разлике које су до тада могле бити потиснуте.

Ко има право да говори у име покрета? Ко одлучује о кадровима? Ко ће преузети одговорност за економију, спољну политику, правосуђе и безбједност? Да ли ће одлуке доносити најшири круг учесника или ће се унутар покрета издвојити ужа група која ће настојати да преузме политичко вођство?

То нису споредна питања. То су питања која одређују да ли један покрет може да прерасте у организовану политичку снагу или ће остати привремени савез различитих интереса.

Највећи ризик настаје онда када се заједничка борба почне доживљавати као лична заслуга појединаца. У таквом тренутку више није најважније шта покрет треба да уради, већ ко ће од његовог успјеха имати највећу политичку корист.

Сујете које могу постати јаче од програма

Политичке организације не распадају се увијек због непремостивих идеолошких разлика. Понекад се сукоби отварају због редослиједа на кандидатским листама, питања ко ће бити лице покрета, чија ће идеја бити прихваћена и ко ће добити право да преговара у име свих осталих.

Управо зато свака прича о могућем преузимању власти мора да отвори и питање унутрашње демократије. Ако се од једне власти тражи да институције не буду подређене интересима уског круга људи, онда би исти принцип морао да важи и за оне који желе да је замијене.

Нема увјерљиве промјене ако се само промијене имена људи на функцијама, док начин доношења одлука остане исти.

Ипак, било би погрешно унапријед прогласити да сукоби постоје или да ће неминовно довести до распада покрета. За такву оцјену потребни су конкретни докази: јавни сукоби, неспоразуми око програма, одбијање заједничких правила или видљиви расколи међу организаторима. Политичке разлике саме по себи нису знак пропасти. Оне могу бити и доказ да унутар једне иницијативе постоји простор за расправу.

Проблем настаје онда када се неслагање претвори у борбу за искључиво право на власт.

Ко ће владати ако се побиједи?

За сваки покрет који тежи промјени власти најважнији испит почиње прије него што добије прилику да преузме институције. Мора да покаже да има одговор на питања која превазилазе пароле, протесте и политичку мобилизацију.

Како ће изгледати његов програм? Ко ће сносити одговорност за неуспјех? Како ће се бирати представници? Да ли ће постојати јасна правила за рјешавање унутрашњих спорова? И шта ће се десити ако дио покрета одбије одлуку већине?

Без одговора на ова питања, свака прича о будућој власти остаје недовршена. Није довољно имати подршку за промјену — потребно је показати способност да се након промјене управља у складу са законом, програмом и преузетим обавезама.

Посебно је осјетљиво питање односа између оних који желе да задрже покрет као широк грађански притисак и оних који сматрају да он мора да се претвори у јасно организован политички субјект. Те двије визије не морају бити неспојиве, али захтијевају договор о томе ко доноси одлуке и коме одговара.

Ако се тај договор не постигне, спор око организације може прерасти у спор око легитимитета — односно у питање ко уопште има право да представља све остале.

Највећа опасност: да се изгуби разлог због којег је све почело

Сваки покрет који окупља људе различитих погледа носи у себи једну противрјечност. Ширина му омогућава да окупи велики број незадовољних грађана, али истовремено отежава постизање сагласности о свим важним питањима.

Зато није довољно да постоји сагласност о томе шта треба промијенити. Потребан је минимум заједничких правила о томе како се промјене спроводе и како се власт контролише након њиховог спровођења.

Уколико личне амбиције постану важније од договореног програма, покрет ризикује да изгуби повјерење људи који су у њему видјели могућност политичке промјене. Уколико, међутим, успостави јасне процедуре, прихвати унутрашње неслагање и одвоји политичку заслугу од права на функцију, разлике не морају бити препрека његовом опстанку.

На крају, грађани не би требало да процјењују било који политички покрет само по томе против кога наступа, већ и по томе како доноси одлуке, како бира своје представнике и како намјерава да контролише оне којима повјери власт.

Распад прије власти или прво озбиљно сазријевање?

Хоће ли се блокадерски покрет распасти прије него што уопште добије прилику да преузме институционалну одговорност? То се не може поуздано тврдити унапријед. Могући су и унутрашњи расколи и очување јединства, али и преобликовање покрета у више политичких организација.

Кључно питање није да ли ће међу његовим учесницима бити сујете и различитих амбиција — у политици их има готово увијек. Кључно је да ли ће постојати правила која спречавају да те амбиције постану важније од заједничких циљева.

Покрет који не може да ријеши спор око сопственог представљања тешко може да увјери јавност да ће успјешно рјешавати сложене проблеме државе. Али ни унутрашње расправе не морају бити знак слабости ако се воде отворено, демократски и у оквиру договорених правила.

Најважнији испит за блокадерски покрет зато није само борба против постојеће власти, већ способност да покаже како би изгледала власт коју сам тражи. Прије фотеља потребан је договор. Прије функција потребан је програм. А прије великих обећања — доказ да заједнички циљ може бити важнији од личне амбиције.

Јер политичка промјена не почиње оног дана када неко преузме кабинет. Она почиње онда када покаже да правила која тражи од других важe и за њега самог.

ФОТО: Српскопитање