Револуционарни занос и стабилизација система
У новијој историји било је и другачијих примера политичког терора
Пише: Владимир ВУЛЕТИЋ/Политика
Баш како што је Горан Марковић најавио у свом ласцивном наступу на ХРТ, у Србији је почело нешто што личи на револуционарни терор (РТ). РТ се у литератури дефинише као систематска примена насиља и принуде од стране државних органа, револуционарних влада или, као што је сада случај, политичких покрета. Од обичног криминалног насиља, овај терор се разликује утолико што се оправдава одбраном виших „историјских” циљева, или као средство „политичке хигијене”. У развијенијим фазама револуционарни терор може да добије и свој институционални облик кроз доношење посебних закона – као што је био „Закон о сумњивима” у доба Француске револуције, или оснивање специјалних тајних полиција, као што је у совјетско доба била озлоглашена ЧЕКА. Насупрот појединачном тероризму, овај револуционарни терор тежи да добије државни или парадржавни монопол на насиље. Мада је иницијално усмерен против класних непријатеља и политичких противника, у пракси се често ширио на неселективан начин, који је подразумевао произвољни избор мета. Овде, међутим, треба истаћи да је за револуционарни терор специфично што је он средство за радикалну промену друштвених односа, као што је, на пример, укидање приватне својине или рушење неког класног поретка. У Србији се, међутим, ништа од наведеног не планира и не најављује па се, упркос многим сличностима, актуелном уличном терору не може дати придев револуционарни.
У новијој историји било је и другачијих примера политичког терора, као што је нацистички погром Јевреја, који је почео крајем 1938. године, током такозване Кристалне ноћи. Тада је дошло до спаљивања и уништавања више хиљада јеврејских радњи и убистава више десетина Јевреја. Мада се, у извесном смислу „ћаци” третирају као Јевреји, ипак би било претерано и увредљиво за ову националну групу поредити досадашњи прогон „ћација” с прогоном Јевреја. То не значи да међу онима који проналазе „ћације” нема нациста, односно „ћациста” који се не би либили да организују Кристалну ноћ, али за то немају отворену политичку подршку врха студентског покрета – мада ни недвосмислену забрану. Као што је показао случај напада на „Информер”, свима је драго што се то десило, али се, накнадно и упола гласа, позивало на смиривање тензија. Новој политичкој номенклатури је, с једне стране, јасно да насиље учвршћује опозицију и ствара лош утисак у свету, али, с друге стране, тај терор јој одговора да би убрзала промене у медијима и другим институцијама и пре него што добије законску основу да то легално чини. Ипак, не треба све гледати кроз политичку калкулацију. Треба имати у виду да у покретима, након што освоје власт, неретко долази до диференцијације на политичко и екстремистичко крило. Тако је, на пример, Хитлер морао да уклони Ернста Рема и његове јуришне одреде – познате по неконтролисаном уличном насиљу – да би могао да ојача свој политички легитимитет.
Па откуд онда овај терор који није ни револуционарни, ни реакционарни? Директан пренос упада у „Информер” може да помогне да разумемо да реваншизам свакако није узрок. Реваншизам представља освету неке политичке групе другој за раније претрпљени политички пораз. Они који су данас носиоци терора у већини случајева су толико млади да никакав политички пораз никада нису ни могли да доживе. Штавише, у осветничком пиру главна замерка Вучићевићу била је да их је називао „усташама”. Тај вербални деликт, колико год да је увредљив, свакако не може бити довољан разлог да објасни њихово насилничко понашање. Па зашто су онда хтели да га јашу и малтретирају и зашто неки други позивају на уништавање локала које држе „ћацији”? Жар у очима терориста мене подсећа на праведнички гнев правих верника. И баш ми је та паралела привукла пажњу у покушају да схватим актуелну уличну хистерију.
Половином прошлог века Ерих Хофер је написао књигу „Прави верник”, у којој је представио профил људи који учествују у масовним покретима. По његовом мишљењу, те покрете чине и покрећу фрустрирани појединци који су незадовољни сопственим животом и беже од себе. Учешће у покретима нуди им бег од сопственог промашеног живота. Другим речима, масовним покретима приступају они који се осећају неуспешно, разочарано, безвредно и немоћно, а покрет им нуди могућност да свој мали живот утопе у масу и тако стекну осећај моћи и некаквог смисла. Уопште, сматра Хофер, није битно о којем је покрету реч. Идеологија није битна, чак не мора ни да постоји, довољно је што покрет окупља масу која сваком појединцу у њој нуди могућност да оствари потребу за припадношћу. Фанатизам који је одлика већине покрета последица је чињенице да несигурне особе не подносе било какво нијансирање у погледу на свет. За њих је све црно или бело и нема ничег између. За њих, њихова група представља отеловљење апсолутног добра, а сви остали се виде као апсолутно зло према којем је дозвољено и оправдано свако насиље, ма колико здравој памети било неразумно.
Како на то гледају интелектуалци? Ти људи први почињу да критикују постојећи систем и припремају терен за промене, али сами не могу да их изведу. Извођачи радова су фанатици који марширају по улици. То су већином осиромашени припадници средњих слојева, али и млади људи и студенти који још нису пронашли свој оријентир у друштву. Та дезоријентисаност ствара дубоки унутрашњи немир и несигурност, а покрет се јавља као психолошки заклон и ослонац. Да би се одржали на окупу, ти атомизовани појединци развијају снажне унутрашње везе базиране на непријатељству према ривалској групи. Данас су то „ћаци”, а сутра може бити било ко други јер, како каже Хофер, масовни покрети су заменљиви, пошто масу не занима идеологија већ осећање остварености коју нуди сваки покрет. Зато је посебан проблем ситуација у којој покрет оствари циљ. По логици ствари, то је тренутак кад покрет престаје да постоји, али за масу је то тренутак кад губи смисао свог постојања па покушава да продужи своје постојање кроз проналажење нових циљева, као што је прогон дојучерашњих противника. Само од вештине вођа зависи да ли и у којој мери могу да обуздају и каналишу масе. Покрет који нема вођу много је теже каналисати и зато постоји опасност од продужавања терора и насиља.
„Студентски покрет” у Србији показао је да има све елементе које наводи Хоферова теорија. Масу покрета чине очајни, собом незадовољни појединци; губитници; вечито неприлагођени; доколичари; амбициозни без талента; као и разни други авантуристи. Вођство покрета је трослојно. Интелектуалци који поткопавају стари поредак. Бескомпромисни фанатици који ступају на сцену кад се стари поредак заљуља и који воде покрет до слома старог режима. Тек тада, ако покрет победи или се институционализује, на сцену ступају рационални чланови покрета који постају политичари. Њихов први задатак је да уклоне фанатике (револуција једе своју децу) да би могли да створе нови поредак и учврсте власт. Тек најуспешнијима, попут Кастра, полазило је за руком да одрже револуционарни занос маса и истовремено стабилизују нови систем. Једино по чему се „студентски” покрет разликује од Хоферове шеме јесте то што интелектуалци и студенти нису играли улогу лидера већ улогу фанатика и масе. Сада ће најзанимљивија питања бити које ће политичаре овај покрет изнедрити, као и да ли ће се енергија покрета преточити у стабилан систем и како.
Професор Филозофског факултета у Београду
ФОТО: Политика
