Слобода говора док се не проговори
Врховни пленум забранио Илији Срдaновићу наступе у медијима?
Пише: Српскопитање
Ко одређује ко смије да говори унутар Студентске листе? Случај Илије Срдaновића отвара питање унутрашње демократије, слободе изражавања и стварних центара политичког одлучивања.
Слобода говора једна је од најчешће помињаних ријечи у политичком животу Србије посљедњих година. На њу се позивају студенти, демонстранти, политичари и сви они који захтијевају промјене. Међутим, управо унутар покрета који је слободу говора истицао као један од својих основних принципа појавила се информација која отвара прилично незгодна питања.
Илији Срдaновићу, једном од најпрепознатљивијих представника Студентске листе, наводно је забрањено појављивање у електронским медијима, осим у изузетним случајевима. Информацију је 6. новембра објавио Срђан Црњански, одборник Странке слободе и правде у Скупштини општине Бачка Паланка.
„Врховни пленум је Илији Срдaновићу још прошле недјеље забранио појављивање у електронским медијима, осим у изузетним случајевима“, навео је Црњански у својој објави.
Ова тврдња посебно је занимљива ако се има у виду да је Срдaновић у јавности представљао једно од препознатљивијих лица студентског политичког покрета. Његови наступи и ставови о будућности Србије били су дио јавног представљања Студентске листе.
КО ЈЕ ВРХОВНИ ПЛЕНУМ И КО МУ ЈЕ ДАО ТАКВА ОВЛАШЋЕЊА?
Ако је информација о забрани тачна, намеће се неколико сасвим легитимних питања.
Ко чини такозвани Врховни пленум? Ко бира његове чланове? На основу којих правила доноси одлуке и ко контролише његов рад?
И, можда најважније, како је могуће да тијело унутар политичког покрета одлучује који његови представници могу да говоре пред јавношћу, а који не могу?
Наравно, свака политичка организација има право да уређује своју комуникацију, усаглашава наступе и одређује ко ће је представљати у медијима. Али постоји разлика између координације јавних наступа и забране појединцу да јавно износи ставове.
Управо ту разлику Студентска листа треба да објасни јавности.
ОД БОРБЕ ЗА СЛОБОДУ ДО КОНТРОЛЕ СОПСТВЕНИХ ГЛАСОВА?
Посебну тежину цијелом случају дају ранији јавни наступи самог Срдaновића.
У интервјуу за Радио Слободна Европа, 27. октобра, говорио је о Србији као земљи у којој ће постојати слобода мишљења и поручио да људи више не смију бити етикетирани због изговорених ставова.
Ако се сада потврди да му је унутар сопственог политичког покрета ограничено право на јавне наступе, јавност има разлога да затражи објашњење.
Да ли је ријеч о привременој организационој мјери, неслагању око политичких ставова или нечему другом? За сада нема довољно јавно потврђених информација да би се донио коначан закључак.
Али питање остаје: може ли се слобода говора захтијевати од државе, а истовремено ограничавати у сопственим редовима?
КО ЗАПРАВО УПРАВЉА ПОЛИТИЧКИМ ПОКРЕТОМ?
Овај случај превазилази лични положај једног политичког представника. Он отвара питање начина на који функционише Студентска листа и односа између њених јавних представника и тијела која доносе одлуке.
Грађани који подржавају неку политичку листу имају право да знају ко стоји иза њених одлука, ко утврђује политички курс и ко сноси одговорност за оно што се у њено име говори и ради.
Ако постоји Врховни пленум који може да ограничава јавне наступе истакнутих представника, онда је сасвим оправдано питати се гдје су границе његових овлашћења.
Да ли ће одлучивати само о медијским наступима или ће имати утицај и на кадровска, политичка и друга важна питања?
Слобода говора не би смјела бити привилегија коју појединцу додјељује неко тијело, већ принцип који важи за све.
Зато је од Студентске листе потребно затражити јасан одговор: да ли је Илији Срдaновићу заиста забрањено да гостује у медијима и ко је донио такву одлуку?
Јер, ако се политичка промјена заснива на обећању демократије, онда се демократија мора показати и унутар самог покрета.
Слобода говора не провјерава се онда када сви говоре исто, већ онда када неко пожели да каже нешто што се не уклапа у договорену линију.
На крају се мора истаћи и да је академик Радомир Саичић, када су га на улици срели новинари из Хрватске прво рекао да нема сагласност „пленума“ да даје изјаве, а онда је, ипак, кратко причао о будућим односима Србије и Хрватске.
ФОТО: Српскопитање
