Ни „Косова“ без Срба, ни мирне Украјине

Пише: Славко БАСАРА

Избјеглиштво је блага ријеч да опише све оно што се дешавало на српско-мађарској граници коју су „окупирали“ Албанци са Косова и Метохије у посљедњих неколико седмица.

Све подсјећа на прави егзодус у мирно вријеме.

Дојадила Шиптарима обећања европских и свјетских моћника о будућности и просперитету. „Независност“ се не једе, од обећања се не живи. Пошли људи трбухом за крухом.

Многи се неће сложити, али све што се дешава на овој планети, на којој сви привремено гостујемо, није случајно, односно долази од „главног и одговорног уредника“ – Свевишњег.

Заиста је тако…

За сада, посљедњи пут на Космету сам био за Видовдан 2012. године. На легендарном Газиместану, 23 године послије историјског говора Слободана Милошевића, кога је тада чувао Насер Орић, био сам у експедицији ветерана Фудбалског клуба Врбас из Бањалуке. Већ по поласку из Косовске Митровице магистралним путем ка Приштини зауставила нас патрола „Косовске полиције“ и претресла. Видјела на фудбалерима из Републике Српске мајице са ћириличним натписима: „Нема Српства без Косова“ и „Бањалука је уз вас“ и регаовала.

– То је провокација! Имате право да прославите данашњи празник на Косову, али никако и да провоцирате. Те мајице ћете морати да скинете. Све што је на ћирилици је данас провокација! – рекао нам је косовски полицијац.

Можда је био и Србин, ко зна, али његове ријечи у нашем аутобусу нико није озбиљно схватио. Био сам у цивилки, хлаче на пеглу, пристојна кошуља, нисам дјеловао провокативно, али носио сам поклон за Његову светост Патријарха српског Иринеја. Изузетно читану трилогију „Бањалучке приче“ познатог бањалучког новинара и публицисте Томе Марића.

Посјетили смо српску енклаву Грачаницу, а потом смо стигли на Газисметан. Упекла Божја звијезда, трава се жути од опекотина. Одмах по изласку из аутобуса сусрет са дугим цијевима и намргођеним фацама специјалаца, већина их носи наочале и панцирке. Кренуло је физичко уклањање ћирилице. Скидање мајица са ћириличним натписима.

– Шта носиш то у рукама, дај да видим? – обратила ми се једна „корњача“.

– Књиге! Поклон из Бањалуке за Патријарха Иринеја– одговорио сам.

– Прођи – љутито ми заповиди специјалац.

Иза мене скидају „наголо“ до паса: Арлова, Фамилију, Злају, Лимара, Љубишу, Слађу, Драгана, Ману… Поцрвенили, брате, као ракови на жару.

На литургији на Газиместану поскидани вјерници. Више је голих него обучених. Какво понижавање Срба. Аутобуси из свих крајева српских земаља… Доминирају навијачи, „Делије“ и „Гробари“ заједно скандирају: „недамо Косово“, „дајте нам оружје“.

– Мир браћо Срби, мир. Не треба нам оружје. Као што смо у миру дошли на Газиместан, на овај свети дан Видовдан, да се поклонимо нашим прецима и јунацима, чуварима Хришћанства, тако да се исто и разиђемо. Ово насилно отимање наше свете земље ће престати, Космет ће поново бити српски. Само морамо да будемо стрпљиви и верујући. Бог је милостив и он је на нашој страни. Само као народ морамо да прођемо ово животно искушење – истакао је Патријарх Иринеј на Газиместану тог 28. јуна 2012. године.

Било је напада и каменица, полупани су аутобуси, разбијене главе, повријеђене руке и ноге, било бјежаније преко траве Косова поља…

Сва срећа без жртава.

Предао сам поклон Патријарху Иринеју.

– Ово вам је књига која описује историју Бањалуке и Крајине, има много података о Јасеновцу и усташким покољима. Употпуните своју библиотеку и када стигнете прочитајте. Књига је са посветом – рекао сам Његовом правосвештенству.

– Хвала, радо ћу да прочитам „Бањалучке приче“ и Бог те благословио – рекао ми је Патријарх Иринеј.

Увече, на заједничком дружењу ветерана Врбаса и Трепче причали смо о свему.

– Брате, видјели сте данас „силне“ Шиптаре, они су као неко и нешто. Па они немају бре леба да једу. Крадом прелазе Ибар и долазе у северну Митровицу, раде за дневницу од 20 евра само да прехране породицу. То је пука сиротиња. Они су у паници, а ми своји на своме. Само треба издржати сва искушења – рекао нам је домаћин Дејан.

Можда је то одговор на актуелни егзодус Шиптара са Космета у мирно вријеме? Или је ријеч о новој провокацији?

Уз богату трпезу и пиће гледали смо полуфинале Европског првенства у фудбалу. Италија је головима Марија Балотелија побиједила Њемачку 2:1 и отишла на мегдан Шпанији у финале. У једном моменту зазвонио ми је телефон.

– Брале, јеси ли жив, гледам извјештај на телевизијама са Газиместана? Ниси ли добио камен у тинтару? – упитао ме је кум Синиша Тркуља, уредник спортске редакције „Еуро Блица“.

– Жив сам и здрав. Врбас и Трепча играли 0:0 у традиционалној утакмици, братски, мирољубиво. Шиптари нам не могу ништа – одговорио сам и упитао:

– Шта има у Бањалуци?

– Добио си кумче! Брана родила сина данас, ево да ти јавим.

– Хоће ли се звати Видоје или Вид, данас је свети дан?

– Носиће име Александар!

– Лијепо, ето сад ћу наручити пјесму родио се син…

– Уживајте, поздрављам вас и чувајте се.

– Хоћемо куме и хвала на јављању.

Славље је потрајало дубоко у ноћ. Симпатична пјеваљка уз ‘армонику и разбијање флаша о плочице нас је увесељавала. Многи су заборавили на опекотине добијене на Газиместану. Неки су куњали. Појединци били у акцији.

Нема, нити ће бити, „Косова“ без Срба, ни мирне Украјине.

То је тако, негдје, записано.

А ми, данашњи гости на планети, само пролазимо једно од великих животних искушења.

До новог сусрета на светој српској земљи… Косову и Метохији.

Написано 17. фебруара 2015. године