Страдање Босанског Грахова и Гламоча

Годишњица хрватске злочиначке операције „Љето ’95“

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

На данашњи дан, 28. јула 1995. године, завршена је хрватска војна операција „Љето ’95“, током које су здружене снаге Хрватске војске (ХВ) и Хрватског вијећа обране (ХВО) заузеле српске општине Босанско Грахово и Гламоч, територије које су до тада биле у саставу Републике Српске.

Овај напад резултирао је тешким страдањем српског цивилног становништва, системским спаљивањем и уништавањем имовине, те прогоном преко 20 000 Срба са вијековних огњишта. Уједно, пад Грахова отворио је пут хрватским снагама ка Книну са леђа, преко планине Динаре, што је био директан увод у операцију „Олуја“ и пад Републике Српске Крајине.

Подсјећање на 28. јул није само војно-политичка анализа, већ прије свега дужност да се сачува сјећање на све убијене цивиле, борце и породице које су у једном дану изгубиле све што су генерацијама стварале.

У дијелу српске јавности и данас се провлачи деструктивна теза о „издаји Републике Српске према Крајини“. Међутим, историјска истина и војна анализа говоре да је ријеч о много комплекснијој и трагичнијој ситуацији.

Страдала је превасходно директно сама Република Српска. Оптуживати Републику Српску за „предају“ значи занемарити чињеницу да су Грахово и Гламоч биле њене сопствене општине. Српски народ из ових крајева је доживио идентичну трагедију прогона и злочина као и народ Крајине неколико дана касније. Ниједна држава нити војска не „предаје“ сопствено становништво и територију добровољно.

Српске снаге у том тренутку налазиле су се под потпуном међународном изолацијом, санкцијама на Дрини и драстичном несташицом горива, муниције и људства. С друге стране, хрватске снаге су нападале са знатно већим бројем људства и уз директну логистичку и обавјештајну подршку НАТО пакта и западних сила.

Војска Републике Српске је у том тренутку држала линију фронта дугачку преко 1500 километара, борећи се истовремено против неколико противника – муслиманске армије БиХ, ХВО (војних формација босанскохерцеговачких Хрвата), ХВ (војних формација Републике Хрватске) и против НАТО пакта.

Грахово је бранила драстично малобројнија другопозивска јединица, која објективно није имала капацитет да заустави ударе елитних загребачких и сплитских бригада.

Критика је оправдана, али оптужбе о „завјери“ су погрешне: Легитимно је и потребно критиковати тадашње војно и политичко руководство због лоших процјена стратешких праваца напада и недовољног утврђивања линија. Међутим, једно је критиковати војни пропуст или недостатак координације, а потпуно друго користити изразе попут „издаје“, чиме се умањује жртва оних који су погинули бранећи те положаје.

Пад ових крајева за српски народ није значио само губитак територије, већ потпуно затирање живота и хуманитарну катастрофу.

На релативно мали простор Грахова и Гламоча напале су огромне, елитне снаге Хрватске војске и ХВО-а (процјењује се на преко 20 000 војника) уз снажну артиљеријску и ваздухопловну подршку. Малобројни српски браниоци, углавном мјештани и мобилисани другопозивци, нашли су се под ватреним паклом који није било могуће зауставити без значајнијих појачања.

У данима током и након уласка непријатељских снага, сви они који нису успјели да избјегну – углавном старији и немоћни мјештани – сурово су ликвидирани на својим кућним праговима. Многи се и данас воде као нестали, а масовне гробнице су касније свједочиле о обиму злочина.

Након прогона становништва, услиједила је организована и системска пљачка српске имовине. Домаћинства, сточни фонд и привредни објекти су опљачкани, а комплетна српска села око Грахова и Гламоча спаљена су до темеља како би се онемогућио било какав повратак становништва. Вијековна српска баштина и инфраструктура потпуно су разорене…

Током уласка хрватских снага у села око Босанског Грахова (попут Пеуља, Црног Луга и Грковаца) као и села око Гламоча, извршене су бројне појединачне и групне ликвидације старијих и немоћних српских цивила на њиховим кућним праговима.

По окончању ратних сукоба, на овом подручју ексхумирано је више десетина тијела из масовних и појединачних гробница, међу којима је најпознатија масовна гробница Камен код Гламоча.

Српски борци заробљени на положајима на Шатору, Старетини и превоју Корићина умјесто третмана према Женевској конвенцији брутално су ликвидирани на лицу мјеста. Дио заробљених цивила и бораца одведен је у заточеничке објекте под контролом ХВ-а и ХВО-а у Ливну, као и у војни затвор „Лора” у Сплиту, гдје су многи подлегли тортури и психофизичком иживљавању.

Вјечна памјат свим страдалим борцима и цивилима Гламоча и Грахова.

ФОТО: фејсбук