Умјесто коментара једна кратка прича…
Пише: Бојан ДРАГИЋЕВИЋ
Знао сам да ће бити море људи, устанем рано, из Краљева на Милош Велики, оставим ауто и узмем такси јер сам знао да затварају прилазе. Цео Пинк такси пун, нема возила, на крају ухватим ручно неки са странком већ у њему.
-На Топчидер.
-Све знам, само њу да оставимо.
Остависмо је, видим ја он хоће нешто да каже, али није сигуран ко сам, не би да буде криво схваћено.
-Причај слободно, мој отац је био у 37. 1999, и за њега сам дошао да се поклоним.
Ослободи се он одмах. Рече ми да је и он био доле на Косову, пре званичног рата и у рату, Војна полиција. Каже како се свачег нагледао и да мрзи рат, да је то ужасно, али да је још синоћ отишао да се поклони Ратку. Не пориче прљаву природу Рата за југословенско наследје. Сагласисмо се да је то био један прљав рат, као што су увек градјански ратови. Рече да никог не мрзи. Одговорих му да је шовинизам глупост за будале и да не можемо да судимо неком због чињенице где се родио.
Ипак, поносно рече:,,Младић је бранио свој народ.“ И додаје:,,Ни нас нико није питао да ли нам се свидја обележавање Олује.“ Рече и да је пристао да замени пријатеља да би се и пријатељ поклонио.
,,Како се осећаш око сахране?“
,,Пуно ми је срце.“
И мени би. Нисмо на коленима више као земља. Не могу да нас понизе да га сахранимо бедно. Сахранићемо га како доликује.
Провезе ме човек неким заобилазим путем да избегнемо полицијску блокаду, рекох му да се не сећам овог дела града иако сам имао бившу релативно близу давно, хтеде да ми наплати нешто смешно, преплатих му дупло.
,,Да се видимо неким веселијим поводом у кафани! Да попијемо нешто.“
Сложих се.
Медјутим, морам да кажем да сам после сахране отишао са крајње чудним утиском, поносан, а не тужан. Пред нашим очима Младић је отишао у живот вечни, већи и живљи него што је био у телу. Гледали смо нечије уздизање у вечност својим очима.
Мени, атеисти, додје на ум:,,Ово није сахрана. Ово је васкрсење.“
Генерал вечне војске:
ФОТО: фејсбук
