„Кадија те тужи, кадија ти суди“ за монструозна убиства Срба

Пише: др Драган ЂОКАНОВИЋ

„Живим су људима вадили очи, одсијецали прсте, уши, ломили ноге, руке, ребра, а двојици су одсјекли главе. Чинили су гадости које нормалан човјек тешко може и да опише. Чак и неки припадници те јединице чији су саборци то учинили, како су касније говорили, нису могли да гледају патње несрећних људи него су покривали очи, окретали главе и бјежали са мјеста злочина.“

Шта се тачно догодило у селу Бодериште код Брчког 8. марта 1993. године?

Група од 12 Срба, бораца Прве посавске бригаде Војске Републике Српске, заробљена је у селу Бодериште код Брчког. Заробили су их припадници „Армије РБиХ“ на улазу у село. Одузели им оружје, постројили и побили. Медицинска документација из 1993. године и данас свједочи о монструозном убијању и иживљавању Муслимана над тијелима убијених српских бораца. Регистроване су бројне убодне ране од ножева, трагови бруталног пребијања тупим предметима, преломљене кости, те одсјечени дијелови тијела, укључујући и главе. Поједине жртве су имале прострелне ране нанесене из непосредне близине, што је указивало на класично погубљење након што су већ били онеспособљени за борбу или везани.

Суд Босне и Херцеговине је, дана 17. јануара 2020. године, потврдио оптужницу у предмету Адмир Ризвановић и други, која „Адмира Ризвановића, Смајила Омеровића и Јасмина Хускановића терети да су починили кривично д‌јело злочин против ратних заробљеника“. У оптужници је, између осталог, наводено „да су оптужени Адмир Ризвановић, Смајил Омеровић и Јасмин Хускановић као припадници Интервентне јединице из састава 3. батаљона 108. моторизоване бригаде Армије Републике Босне и Херцеговине, заједно са Рашидом Гушом нечовјечним поступањем мучили ратне заробљенике, наносећи им снажне тјелесне патње и озљеде на тијелу, након чега су их употребом ватреног оружја те одсјецањем глава лишили живота.“

Међутим, оптужени су ослобођени! Како се могло десити да буду ослобођени? Зато што им се већ судило у опћини Брчко Рахић, 1996. године. Судило им се пред муслиманским Војним судом. Суђење је водио тадашњи судија Војног суда са својим судским вијећем. У експресно спроведеном судском процесу, оптужени су ослобођени због „недостатка доказа“. Колико је то све било тенденциозно, показује чињеница да оптужени нису ни били физички присутни у судници, нити су били под контролом тог суда. (Нажалост, у доступним јавним судским списима, медијским извјештајима са суђења пред Судом БиХ и званичним саопштењима, име и презиме конкретног војног судије није спомињано. Једино што сам могао да пронађем је да “војни судија“ касније постаје судија основног суда у Дистрикту.)

Током процеса пред Судом Босне и Херцеговине (2020–2022), у којем је и сам тужилац правио неопростиве процедуралне грешке, фокус одбране оптужених био је да се у Суд БиХ донесе прашњави документ из Горњег Рахића/Маоче), како би се доказало да „држава БиХ“ већ посједује правоснажну пресуду за исти догађај. Судија Суда БиХ, Мира Смајловић, је само констатовала да је потпис на пресуди валидан и да је поступак званично заведен прије 26 година.

Као ратни заробљеници, убијени су: Илија Бајић, Мирослав Подић, Синиша Подић,  Радан Подић, Стојан Подић, Ранко Јовичић, Перица Јовичић, Петар Тадић, Мирко Пекић, Стојан Томић, Никола Томић и Драган Томић. Петру Тадићу су извађена оба ока и више пута је убоден ножем у груди. Синиши Пудићу су одсјекли лијево уво. Мирку Пекићу су смрскали главу, а Перици Јовичићу и Стојану Пудићу су одсјекли главе.

Сви убијени српски војници били су мјештани села Грбавица код Брчког.

Напомена: Фотографисано на територији (некадашње) Општине Брчко – Република Српска

ФОТО: фејсбук