Памти!

Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ

„Памћење је темељ слободе” (или „Сећање је темељ слободе”) представља дубоку филозофску, историјску и политичку мисао која наглашава да без очувања колективне и појединачне свести о прошлости не може бити праве слободе ни будућности.

Ова идеја се најчешће везује за борбу против тираније, заборављања историјских лекција и очување идентитета. Када друштво или појединац забораве своју прошлост — своје победе, али и своје грешке и страдања — постају подложни манипулацији и губитку слободе. Ова мисао је блиска и чувеном цитату јеврејског мислиоца Баал Шем Това: „Заборав води у прогонство, а сећање је тајна спасења.”

Масовно истребљење Срба („србокољи“) у НДХ

Хрватски геноцид над православним Србима у Независној Држави Хрватској (1941–1945) није започео оружјем, већ језиком и пропагандом. Да би се постигло да обичан човјек, комшија, учествује у убијању и пљачки, било је потребно претходно спровести потпуну дехуманизацију српског народа.

Срби су у службеној пропаганди, кроз говоре бројних римокатоличких свештеника а нарочито усташких функционера попут Виктора Гутића и других те кроз тадашњу хрватску штампу, свјесно сведени на ранг животиња, „штеточина” и „гамади”.

Зашто је ово било кључно за реализацију тоталног геноцида?

Дехуманизацијом се постиже системско гашење било каквог осјећаја емпатије. Када жртву више не посматрате као људско биће, маса почиње да учествује у злочину без гриже савјести.

Управо кроз тај феномен настао је сабласни монструозни термин „србокољ” – израз који на најсуровији начин описује како су масовни покољи читавих српских села подударни са чином уништавања животиња. Убијање Срба оба пола и свих узраста редом.

То је омогућило да се у ове акције масовно укључе сви сегменти тадашњег хрватског друштва.

Слом емпатије – масовно учешће локалног хрватског цивилног становништва у организованим походима. Пљачка и користољубље – отимачина српске имовине, одвођење стоке и отимање земље третирани су као „нормалан плијен”.

Уништење свих генерација – убијани су сви Срби редом – од одојчади до стараца – јер је циљ био потпуно истребљење.

Најмасовнији примјери оваквих организованих покоља захватили су читаве регије:

 – Билогорски покољ у Славонији и Мославини,

– Илиндански покољи 1941. широм Лике,

– Покољ „Слуњска жетва“ на Кордуну,

– Покољи на подручју Баније – нарочито Глина,

– Неколико „србокоља“ на подручју Босанске Крајине (долина Сане, Козара и Поткозарје, Поуње)

– Огњена Марија Ливањска

– Стари Брод код Вишеграда

– читави таласи покоља у Херцеговини

– …

Разумијевање начина на који је дехуманизација утабанала пут геноциду није само питање историје, већ и опомена како мржња у језику води ка потпуном губитку људскости.

Да се не заборави!

ФОТО: фејсбук