Расплет можда тек после другог полувремена
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ/Политика
У недељу ће бити одржани избори у Српској, а према проценама домаћих и иностраних стручњака, али и „одокативно”, може се очекивати континуитет власти и једино је неизвестан однос гласова између унапред познатих победника и поражених. Важи да то није добро за демократију, да власт треба да има снажну опозицију као коректив, да вишестраначки плурализам треба да буде разуђен, да избори треба да носе чар неизвесности. Али исто тако важи да „демократија, као ниједан други систем, тражи снажно вођство”, као и да је „демократија украс срећних времена”, када држава није споља у опасности, када друштво није дубоко подељено, а мањинске странке се понашају као конструктивна опозиција. Српска, нажалост, није у таквој ситуацији. Неопходни су јој континуитет и стабилност власти јер се још бори за опстанак.
Испада да је најзанимљивије питање ко ће на челу Владе заменити премијера Саву Минића ако овај постане председник Републике, иако та тачка тек касније долази на дневни ред јесење политичке агенде. Односно, да ли ће се Додик одмах или касније вратити на премијерску функцију. Та недоумица чак мање мори Бањалуку него Сарајево, где је лидер Српске права опсесија, јер у њему виде кључну препреку реинтеграцији БиХ у унитарну државу. И сада, парадоксално, мање ударају на кандидате Цвијановићеву и Минића него на Додика.
С пресудом председнику Српске мислили су да им је унитарна БиХ без РС надохват руке. А потом не могу да се помире да им се хапшење изјаловило. Прво су тражили од ЦИК-а ширу примену пресуде против Додика, која би обухватила и сваку јавну активност, што би укључивало и функцију председника странке. Кад ни то није успело, почели су да лобирају у САД да се Додику обнове скинуте санкције. Последњи покушај је Конаковићев неспретан ударац на везе Српске с матицом. Смирили су се тек кад је Кит Селф, републикански конгресмен главни за Европу у Одбору за спољне послове, 15. септембра рекао: „Мислим да БиХ иде ка распаду. Распад те земље вероватно није изван домена могућег, имајући у виду ставове РС.”
Американац Кришок је рад ОХР-а свео на текуће послове у складу са својим статусом привременог вршиоца дужности и Ландауовом инструкцијом да се „САД неће бавити сменом режима у БиХ него само подржати прагматичан и равноправан договор између три стране”.
Никоме се не исплати улагање у рушење српских лидера. Напросто, и у Додику и у Вучићу, без обзира на то што обојица формално нису више председници, свет препознаје неспорне лидере континуитета мира и стабилности, који су успели да одоле тешким искушењима и у њима чак и ојачају, те да на њих треба рачунати. Хоће ли то отрезнити невољне комшије у региону?
Међутим, не би требало ни комшијама сувише замерити. Деценијама су само пратили глобалну сатанизацију Срба и уживели се у наратив да је српски народ крив и кад је жртва, крив и за њихова злодела, да су лош народ, зликовци, геноцидаши, народ звери без вере и закона, шумски људи. Тај заглушујући наратив о српској кривици за све и свашта у Босни и региону произвео је и код неких Срба аутошовинизам, па како онда код комшија не би – шовинизам.
Та глобална кампања тоталне стигматизације српског народа била је демонстрација меке моћи у хибридном рату, на „мале Русе” за наук великим почетком Путинове СВО у Украјини. По западним метрополама из библиотека су била избацивана и спаљивана ремек-дела руских песника, скидане су с репертоара драме руских класика, отказивани концерти врхунских руских пијаниста, блокирани лични рачуни руских грађана, отета огромна приватна имовина. Видели смо како су се провели Сулејман Тихић и Сабина Силајџић, који су у размаку од десетак година упозорили на погрешан курс. На њега су кренули медијским линчем, а њу су изоловали медијским ћутањем. Они као да не могу да изађу из хоризонта Исламске декларације, ма ко од њих био на власти. А на колективном Западу чак и интелектуалци од највећег угледа који су се усудили да у владајући србофобни наратив унесу зрно разума и грам образа нашли су се на стубу срама.
„Читав свет упире прстом у Србе, чак и Козирјев, министар спољних послова вама традиционално наклоњене Русије”, рекао ми је пријатељ Муслиман. Након хашке деконструкције масакра у реду за хлеб, питао сам војног балистичара Попарића, који је од каснијих масовних злочина био српска радиност. „Ниједан” одговорио је, а на моју неверицу по повратку у Београд предочио ми је стручну анализу свих наводно српских злодела. Балистички експерти Унпрофора сваки пут су објављивали да нема доказа да је граната дошла са српских положаја, али су одбили захтев наших адвоката да добију њихове експертизе. Но, и без тих важних докумената, Попарић и његова колегиница Зорица Суботић били су толико убедљиви да су балистичари тужилаштва остали без речи, а суд је све те случајеве напросто уклонио из наредних оптужница. Али ако виновници тих злочина нису били Срби, ко их је починио? Ко би него Армија БиХ?! Не, тим питањем се у Хагу нису бавили. А командант Унпрофора генерал Макензи, пошто је открио да у ратном Сарајеву „Муслимани пуцају на своје”, оптужен је да држи јавну кућу.
Коловође глобалне антисрпске кампање биле су САД, али Трамп је окренуо лист према Србима, и то основано подвлаче и Додик и Вучић. Он је, уз познату погодбу, укинуо санкције демократски изабраном српском руководству у БиХ и српског лидера буквално скинуо са Шмитових вешала, а Путин је пријатељски подржао дил. Исти Трамп је Србију изабрао за важног партнера САД на Балкану. Наравно, Српска и Србија не могу да не жале цивилне жртве у Гази, Ирану, Украјини, али исто тако знају да исламске земље Израелу од оснивања прете да ће јеврејски народ изгурати у море, да је Хамас започео актуелни сукоб. Готово све те арапске исламске земље биле су активно на страни Муслимана, а против Срба у ратној Босни. Њихова светска организација поставила је ултиматум Западу да војно интервенише против Срба, па је Клинтон тајно окупио муџахедине у Техерану, да би их вија Загреб пребацио у Средњу Босну где су пред камерама клали српске заробљенике у Возући. И сада би Срби у име неког баланса, мере, дозирања, требало да одбију Трампову пружену руку и солидаришу се с њима. Уосталом, то довољно чине бошњачке масе у кантонима ФБиХ, а њихова власт их у томе невољно бремза.
Шта би требало да уради Српска, а то се, не без основа, обично адресира на Додика, да би максимално искористила промену глобалне конјунктуре? – Враћање надлежности, изворни Дејтон, нови споразум, мирни разлаз, загледаност у Србију. Новија формулација гласи: „Подизаћемо ниво самосталности и аутономије”. Колико год све то изгледало мање-више слично, постоје разлике не само у нијансама. Иако скована за предизборну кампању, када се у правилу претерује, делује врло одмерена и реална, а истовремено довољно широка да дозвољава да се преточи у радикалније конкретне потезе. И, за сада најновија: „Не разумем Бошњаке како не схватају да је и за њих боље да управљају територијом коју реално поседују. Није ли боље на једном делу имати све него ништа на целој БиХ?”, написао је на мрежи „Икс”, 21. септембра. То, видимо, нису ни претње ни провокације, ни притисци, него звучи као добронамерно комшијско убеђивање.
Невоља је и у томе што Бошњаци после Алије Изетбеговића немају лидера с ауторитетом потребним да би могао да учини одлучан искорак ка договору с Додиком и Човићем. И кад је потписивао корисне споразуме, и кад је повлачио потписе на штету Босне и Бошњака, могао је да рачуна на подршку саплеменика. Осећање беспомоћности због лишености моћног спољног покровитеља, на шта су Бошњаци столећима навикли као политички модус вивенди, може да изазове „друго полувреме” ратног пожара, којим из Сарајева прете. Ко би могао да их натоциља? – Овога пута то сигурно не би био неки Зимерман, али можда канцеларов или султанов амбасадор у Сарајеву. Но варницу негде око ентитетске границе могао би на своју руку алаху екбер да кресне и терориста убачен међу мигранте, муџахедински зет из Бочиње, исиловац повратник, отпуштеник из Гвантанама, домаћи ратни ветеран. „Рат некад зна и да се омакне”, написао је Андрић, најбољи познавалац оријенталног света у Босни.
(Шира верзија излагања на научном скупу „Република Српска – године расплета или ’друго полувреме’”, одржаног 30. септембра у Београду у организацији портала „Све о Српској” и „Факти”, уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)
*Професор
ФОТО: РТРС
