„Зидови цркве су били црвени од крви, жене се модре и силоване враћале са размјене“

Потресно свједочење из Санског Моста

Пише: Мара СИЊАНКА

Тридесетпрва је годишњица једног од највећих ратних злочина током грађанског рата у Босни и Херцеговини! Масакр у Санском Мосту представља злодјело са елементима геноцида и вјечну срамоту на леђима сваког Бошњака!

Тог 10. октобра 1995. али и током наредна два дана убијено је 257 Срба, цивила и жртава ратног злочина!

У прогону и убијању српских цивила учествовале су пјешадијске јединице 5. и 7. корпуса тзв. Армије БиХ, под командом Атифа Дудаковића и Мехмеда Алагића које су окупирале општину и почине покољ невиђених размјера. Тог 10. октобра 1995. више од тридесет хиљада Срба је протјерано из својих домова, порушене су све цркве и храмови, а нападачи нису имали милости ни према женама, ни према дјеци, ни према непокретним и парализованим старицама! Многи од цивила се и данас воде као нестали. Најмлађа жртва геноцида је имала 9 а најстарија 95 година.

Према подацима Оперативног тима Републике Српске за тражење несталих лица, у Санском Мосту су пронађене 63 масовне и појединачне гробнице гдје су закопана тијела српских цивила који су убијени у периоду од од 1992 до 1995. године. Посљедња масовна гробница са тијелима седморо цивила пронађена је у децембру 2021. године а процес идентификације још увијек траје. Ова цифра наравно није коначна а претпоставља се да је број гробница и до три пута већи будући да се многи Срби и данас воде као нестали.

Први злочини над српским цивилима у овом крају су почињени још у прољеће 1992. године када је убијено 70 војника и цивила српске националности. Рат у Санском Мосту почели су Муслимани а први метак „испаљен“ је из муслиманског села Хрустово одакле је и кренуо сав пакао! Ту је била концентрисана муслиманска војска и штаб а касније су овдје формирани и логори за Србе. Муслимански екстремисти су за вријеме рата спалили и разорили више од 30 српских села и засеока у општини Сански Мост, порушене су или оштећене СВЕ православне цркве а уништена су и сва православна гробља.

Тужилаштво БиХ је подигло оптужницу против Атифа Дудаковића и још команданата и припадника 5. корпуса тзв. Армије БиХ, оптужених за злочине против човјечности, који обухватају убиства више од 300 Срба, прогоне и злостављања цивила и ратних заробљеника, као и уништења 38 православних храмова и вјерских објеката.

Најбројније жртве су били стари, болесни и немоћни цивили који нису били у стању да напусте своја огњишта а убијено је и десеторо дјеце. Најмлађа жртва била је Бобана Зорић, стара девет година!

МАСОВНА ГРОБНИЦА „ГРЕДА“ У КРУХАРИМА – ПРАВА СРПСКЕ ПАТЊЕ!

Једна од највећих масовних гробница јесте она у насељу Шушњари / Крухари где је извршена есхумација посмртних остатака 75 тијела. У њој су покопана (боље речено побацана) тијела убијених српских цивила – жена, стараца и дјеце. Најмлађа жртва која је есхумирана у овој гробници био је Игор Марјановић који је имао само 13 година. Њега су на свиреп начин убили муслимански војници док је покушавао са породицом да пребјегне из Санског Моста. Поред њега пронађени су и посмртни остаци Јована Папрића, дјечака од 15 година који је масакриран од Дудаковићевих кољача. Немилосрдни муслимански војници нису имали милости чак ни према Бобани Зорић која је имала непуних 9 година када је свирепо убијена у свом граду.

У самом граду и околним муслиманским селима је формирано чак седам логора гдје су вршена силовања, мучења и стравичне ликвидације заробљених српских цивила.

Џелати су углавном познавали своје жртве, често су то биле њихове комшије са којима испијали кафе и дружили се прије рата. Ипак, право лице показали су деведесетих када су добили оружје у руке и када је национална и вјерска припадност одлучивала о животу Сањана. Убијено је преко стотину жена. Ријеч је углавном о старим и болесним женама које се нису могле евакуисати на време. Неке од жртва су и Аврамовић Драгица – стара 90 година, Билбија Милева – стара 81-годину, Тодоровић Илинка – стара 91 годину, Анђа Вукојевић – стара 83 године, Врућинић Милка – стара 76 година, Инђић Милка – стара 90 година, Мара Каиш – стара 81 годину, Даница Драгуљица – стара 92 године, Боројевић Анђа – стара 74 године.

У овом страшном покољу убијена је и тешко покретна старица Сава Мандић (78), иначе мајка истакнутог и прослављеног сликара Пера Мандића. Окрутно су убијени и супружници Ђуро (72) и Стојанка Ђурђевић (70) који су остали у својој кући вјерујући да им злочинци неће наудити. Њихова деца – и син и ћерка били су у брачној заједници са припадницима бошњачке националности, међутим, ни та чињеница није их спасила зле судбине.

Војска Алије Изетбеговића је током окупације Санског Моста ликвидирала и најмање двадесеторо бошњачких цивила као и четворо Хрвата. Ријеч је углавном о старијим особама убијеним или током гранатирања града или приликом упада разуларених алијиних екстремиста који су убијали сваког на кога би наишли не питајући притом ни за име ни за и националност. Тако је у масовној гробници заједно са српским. цивилима ексхумирано и тијело бошњачког младића Бакира Шабића. Један хрватски брачни пар пронађен је недалеко од своје куће измасакриран од џихад ратника.

ИСПОВИЈЕСТИ КОЈЕ БОЛЕ: СРПСКИЊЕ МАСОВНО СИЛОВАНЕ У САНСКОМ МОСТУ

Најмање стотину жена и дјевојака различите животне доби силовано је и злостављано у Санском Мосту! Са размене су се враћале модре и непрепознатљиве… многе су пронађене масакриране са одсеченим удовима те бројним ранама и подливима, траговима мучења, злостављања и вишеструких силовања.

Српкиња из Санског Моста, која је преживјела зверства која су починили припадници Петог корпуса такозване Армије Босне и Херцеговине, у свом свједочењу је навела да су 10. и 11. октобра 1995. године сви Срби који су остали у граду ухапшени и одведени у гаражу бившег СУП-а и у зграду иза кино-сале. Приликом напада муслиманске војске, због дејства муслиманске артиљерије, побјегла сам у подрум заједно са својим комшијама. Муслиманска војска је град заузела 11. октобра и хапсила је редом све Србе који су остали. Тада су и мене одвели у гаражу некадашњег СУП-а, где се већ налазило око четрдесет ухапшених Срба – испричала је жена чији је идентитет познат агенцији Срна, а који неће бити објављен с обзиром на то да је у току поступак за злочине почињене у општинама западне Крајине. У свједочењу, који поседује Срна, сведокиња је навела да су се у просторији заједно налазили мушкарци и жене, те да су све били старији људи.

– Муслимански војници су у вечерњим сатима упали у ту просторију, псовали нам српску и четничку мајку и појединачно одводили ухапшене у другу просторију из које су се чули крици и јауци. Послије извјесног времена, враћали су се један по један. Сви су били претучени, крвави, модри са  видним отеклинама, а жене силоване – истиче се у свједочењу. У потресном свједочењу, жена је навела да су је 11. октобра 1995. године, у вечерњим часовима, муслимански војници одвели у тоалет у згради СУП-а и наредили јој да легне на плочице и да се скине. Уперили су цијеви од оружја у мене. Тек тада сам схватила да ће и мене силовати. Бранио сам се колико сам била у могућности. Један од муслиманских војника ударио ме неким предметом у лијеву руку и поломио је, тако да са поломљеном руком нисам више могла да пружам отпор и он ме силовао. Послије њега силовала су ме још двојица муслиманских војника, који су ме претходно изударали песницама, псујући ми српску и четничку мајку и претећи да ће ме заклати ако пружим отпор – истиче се у сведочењу. Она је додала да су након десет дана проведених као затвореници у гаражи, пребачени у зграду иза кино-сале у Санском Мосту. Тамо је било већ око 70 заробљених Срба. За вријеме боравка у тој сали, муслимански војници су повремено одводили неке од заробљених и након премлаћивања поново их враћали. – Једне вечери су и мене извели. Поново је требало да ме силују, али војник је био у алкохолисаном стању, па није могао да изврши тај акт. Муслимански војници су нам свако вече псовали српску и четничку мајку, пријтили да ће нас све поклати и понижавали на разне начине – испричала је ова жена. Она је додала да је услијед премлаћивања два-три дана приј размене подлегао Бошко Дошеновић, који је имао око 70 година. – Њега су мучки испребијали, да је по повратку у просторију у којој смо били смјештени након краћег времена преминуо. Његово тело су однели на мени непознату локацију – рекла је свједокиња. Заробљени Срби остали су у тој згради иза кино-сале све до 27. јануара 1996. године, када су одведени на размену у Копривну. Према њеним ријечима, током боравка у заробљеништву сазнала је да је јефан број Срба из Санског Моста био затворен у великој Незировића кући и у згради „Металорада”.

Шта се било са тим Србима, не знам сигурно, осим што сам чула да су сви ликвидирани, а муслимански војници су говорили да су сви Срби који су пронађени у склоништу Робне куће у Санском Мосту побијени на лицу места – навела је жена у овом потресном свједочењу, истичући да се труди да све то заборави, али да се сваког дана присјећа тих мучних дешавања који јој, како је навела, изазивају страшано психичко оптерећење.

Велики број српских цивила је заробљен у православној цркви у центру Санског Моста, гдје су мучени, злостављани, а многи су и побијени, стријељани. Зидови су били црвени од крви а дуго су флеке стајале унутар ове велике светиње која је тешко оштећена и опљачкана од муслиманских војника и цивила.

Бошњаци 10. октобар прослављају као дан ослобођења града, иако се зна да је тог дана убијено на стотине цивила и у Санском Мосту, али и у Мркоњић Граду, Кључу и другим општинама. Док се цивилизовани свет сјећа жртава и трагичног догађаја, бошњачки национални корпус једну од најсрамнијих страница своје историје представља као некакву победу и успех. Поносни на силовања и убијања дјеце и непокретних стараца Бошњаци ће и овај 10. октобар прославиће уз пјесму и весеље.

Да имају душе и образа, признали би гдје су масовне гробнице да дјеца сахране родитеље, да мајке укопају кости нестале дјеце, да се браћа опросте од сестара како доликује. Овај дан свакако треба прогласити Даном жалости у знак сјећања на невине жртве. У Оштрој Луци је отворена спомен-соба гдје су постављене фотографије погинулих бораца ВРС, али не и цивилних жртава мучки убијених током окупације града од стране џихадиста. Зато породице позивају власти града Приједора да отвори спомен-собу и ту постави фотографије свих убијених српских цивила са подручја Приједора, Санског Моста, Кључа, Новог Града и Крупе.

Извор: Портал Корени.рс, 12. октобар 2025.

ФОТО: фејсбук