Сусрет два солунска ратника у окупираном Београду
Завјештање подвижника из Времена Страдања
Пише: Стојан ЈАНКОВИЋ
У најмрачнијим данима окупације 1943. године, у Београду су се кроз један документ укрстиле судбине двије значајне историјске личности – најодликованије жене Првог свјетског рата, Милунке Савић, и генерала Милана Недића.
Док је народ проживљавао тешке дане под окупацијом, Милунка Савић није жељела да остане нити посматрач нити пасивни свједок страдања свог народа. Иако већ у годинама, са четворо дјеце коју је требало прехранити и школовати, њена неустрашива потреба да служи Отаџбини и свом народу није утихнула. Не могавши више да ради тешке физичке послове, Милунка је тражила начин да пружи свој допринос кроз службу у Београду, не одвајајући суоднос борбе за опстанак породице од борбе за опстанак српског рода.
У тим смутним временима, обратила се човјеку којег је лично познавала још са поља славе Првог свјетског рата – генералу Милану Недићу. Као школован, високоодликовани официр и солунски ратник, Недић је у Другом свјетском рату прихватио „непристојну понуду” и преузео незахвалну дужност предсједника Владе народног спаса. Жртвујући властити углед, чин и живот, ставио се на чело окупационе администрације са јединим циљем – да спаси што се спасити може. Управо захваљујући тој улози, Србија је постала прибјежиште за преко 400 000 српских избјеглица избављених из пакла НДХ, а остало је забиљежено и да је Србија била једина окупирана земља у Европи чији ниједан војник није послат на Источни фронт личним залагањем Недића.
Међусобно поштовање два стара саборца и сродних солунских душа огледа се у овом дирљивом писму, чији препис преносимо у цјелини:
Препис документа (11. фебруар 1943. године)
Председнику Српске владе
– Београд –
Господине Председниче, молим Вас да се заузмете да ме поставе при штабу четничких одреда у Београду. Господин Војвода Пећанац примио ме за курира у октобру месецу са службом у Београду при љишком одреду, где сам примала и плату.
Сад, пошто су одреди расформирани остала сам без службе. Молим Вас, да ме вратите на при ком било одреду. За тежак физички рад нисам, јер сам у годинама. Сиромашног сам стања, помоћи никакве немам, а имам 4-ро деце, која иду у школу.
У нади да ћете ми изаћи у сусрет, остајем захвална:
11 II – 1943 г.
Београд
ул. Деспота Ђурђа 61
Милунка Савић
добровољац – наредник,
носилац Карађорђеве звезде са мачевима
Околности и однос посљератне комунистичке власти према овом случају:
Пећанчеви одреди у то вријеме били су легализовани од стране окупационих власти ради одржавања реда, а Милункина молба је протумачена да се односила искључиво на чиновничко и курирско мјесто ради прехрањивања дјеце, а не на учешће у идеолошким или борбеним операцијама.
Да даљи парадокс буде већи, Милунка Савић је убрзо након овог периода због свог патриотизма и одбијања да учествује у проњемачким манифестацијама била привођена и хапшена од стране окупационих власти а по налогу Гестапоа.
Након 1945. године и доласка комунистичке власти, овај документ, као и читав живот Милунке Савић, наишао је на специфичан третман. Будући да нису могли да је оптуже за отворену колаборацију – јер је била српска и међународна хероина, солунски добровољац и хапшеник њемачког окупатора и његових сарадника- нови режим се одлучио за другу стратегију: потпуну маргинализацију и тихи заборав.
Овај документ је деценијама склањан од очију јавности јер се није уклапао у црно-бијелу идеолошку слику рата, док је Милунка Савић деценијама након рата живјела заборављена, радећи као чистачица у Хипотекарној банци и борећи се са сиромаштвом у трошној кући на Вождовцу све док управу над Београдом није преузео градоначелник Бранко Пешић.
Документ представља свједочанство о људској трагедији, достојанству и тежњи да се сачува живот и свој народ у најтежим историјским искушењима али и промјенљив однос нашег друштва према овој хероини…
Писмо се чува у згради Историјског архива Београда.
Адреса: Улица Палмира Тољатија бр. 1, Нови Београд.
Просторија: Читаоница Историјског архива Београда.
ФОТО: фејсбук
