Сто лица, једна маска – ФК Партизан пред бродоломом

Пише: Српскопитање

Када политика преузме кормило спорта, клуб постаје средство, навијачи публика, а истина прва жртва.

Постоји једно неписано правило које се у српском фудбалу упорно крши: политику и спорт не треба мешати, а политичарима не треба препуштати судбину великих клубова.

Зашто?

Зато што се политичке каријере често граде на пажљиво бираним речима, обећањима и говорима у којима свако чује управо оно што жели да чује. Али фудбалски клуб није политичка говорница. Њиме се не управља саопштењима, осмесима пред камерама и вештим избегавањем одговорности.

Њиме се управља знањем, резултатима, новцем, одговорношћу и, пре свега, искреном љубављу према клубу.

А управо ту долазимо до Фудбалског клуба Партизан.

На чело једног од два највећа српска фудбалска клуба дошао је Расим Љајић, човек са вишедеценијским политичким искуством, познат по способности да опстане у различитим политичким околностима, савезима и комбинацијама.

Човек који је политичко прилагођавање претворио у уметност.

Али једно је опстајати у политици, а сасвим друго спасавати Партизан.

Јер Партизан није политичка странка. Партизан није изборна листа. Партизан није ничији резервни положај за преговоре о будућој власти.

Партизан је институција.

И управо зато се данас мора поставити питање које многи избегавају:

ДА ЛИ РАСИМ ЉАЈИЋ СПАСАВА ПАРТИЗАН ИЛИ ПАРТИЗАН СЛУЖИ ЗА СПАСАВАЊЕ ПОЛИТИЧКЕ КАРИЈЕРЕ РАСИМА ЉАЈИЋА?

ПОЛИТИЧКА ПЕНЗИЈА КОЈА ТРАЈЕ ДО ПРВИХ ИЗБОРА

Сећамо се порука о повлачењу из активне политике и посвећивању Партизану.

Сећамо се великих речи о одговорности, стабилизацији, опоравку и будућности клуба.

Али чим се политичка сцена поново узбуркала, отворило се питање повратка старим политичким амбицијама.

Ако је Партизан заиста приоритет, како се онда истовремено налази време за нове политичке калкулације?

Ако је клуб у тешком стању, како његов први човек може размишљати о улози политичког фактора који ће одлучивати о односу снага у Србији?

И најважније:

ДА ЛИ ЈЕ ПАРТИЗАН ЗА РАСИМА ЉАЈИЋА СВЕТИЊА ИЛИ САМО ЈОШ ЈЕДНА СТАНИЦА НА ПОЛИТИЧКОМ ПУТУ?

Годинама гледамо политичаре који мењају савезнике, реторику и позиције, али никада не мењају једну ствар — жељу да остану тамо где се одлучује.

Управо због тога навијачи Партизана имају право да захтевају потпуно јасан одговор: где престаје политика Расима Љајића, а где почиње његова одговорност према Партизану?

Јер човек који седи на две столице често на крају изгуби обе.

А у овом случају цену неће платити само он.

ЦЕНУ ЋЕ ПЛАТИТИ ПАРТИЗАН.

КО УПРАВЉА ПАРТИЗАНОМ, А КО УПРАВЉА ПРИЧОМ?

Од доласка новог руководства непрестано слушамо исте реченице.

Клуб се стабилизује.

Дугови се смањују.

Стање је боље.

Постављени су темељи будућности.

Лепо звучи.

Али Партизан није књижевно вече на којем се оцењује лепота изговорене реченице.

Партизан је фудбалски клуб.

Где су резултати? Где је дугорочна спортска стратегија? Где је одговорност за лоше одлуке? Где је јасно објашњење како ће клуб поново постати озбиљан европски такмац?

И где су комплетни, јавно проверљиви финансијски показатељи који ће потврдити све оно што се навијачима говори?

Нико разуман не очекује да се дугогодишњи проблеми реше преко ноћи.

Али нико нема право ни да тражи бесконачно поверење само зато што уме лепо да говори.

СТАБИЛИЗАЦИЈА НИЈЕ РЕЧ. СТАБИЛИЗАЦИЈА ЈЕ РЕЗУЛТАТ.

Посебно је занимљиво како се у јавности одговорност за проблеме Партизана често пребацује на Александра Вучића и Звездана Терзића.

Нема никакве сумње да односи државе, фудбалских институција и највећих клубова заслужују озбиљну јавну расправу.

Али зар баш за сваку лошу утакмицу, сваки промашен трансфер, сваку погрешну одлуку и сваки спортски неуспех може бити одговоран неко изван Хумске?

Ако је за све крив неко други, за шта је онда одговорно руководство Партизана?

НЕ МОЖЕТЕ БИТИ СПАСИОЦИ КАДА СЕ ГОВОРИ О НОВЦУ, А НЕМОЋНИ ПОСМАТРАЧИ КАДА СЕ ГОВОРИ О РЕЗУЛТАТИМА.

То није управљање.

То је избегавање одговорности.

НОВИ ПАЗАР – ПИТАЊА НА КОЈА ЈАВНОСТ ЗАСЛУЖУЈЕ ОДГОВОРЕ

Да бисмо разумели политички и спортски утицај Расима Љајића, не можемо заобићи Нови Пазар.

Његов дугогодишњи политички утицај у том граду није тајна, а управо зато оправдано се поставља питање његовог стварног утицаја на тамошње фудбалске структуре, раније и данас.

Ко је доносио кључне одлуке?

Ко је обезбеђивао финансирање?

Ко је одлучивао о људима који управљају клубом?

Какви су били односи између политике, локалних привредника и фудбала?

И колико је тај модел заиста допринео стварању стабилног и самосталног спортског система?

Постоје и много озбиљнија питања која захтевају проверљиве чињенице, а не кафанске приче.

Да ли су икада постојале неправилности у вези са појединим утакмицама Новог Пазара, укључујући припремне сусрете у Турској и првенствене утакмице?

Да ли су надлежни органи икада испитивали такве сумње?

Да ли постоје документовани финансијски токови који би могли показати евентуалну повезаност политичког утицаја, јавних фондова, појединих привредника и финансирања спорта?

Ако постоје докази, они морају бити објављени и достављени надлежним институцијама.

Ако их нема, нико нема право да пресуђује унапред.

Али јавност има право да тражи одговоре.

Посебно када човек чији се политички утицај годинама везује за један град данас управља клубом који има навијаче широм Србије и света.

ПАРТИЗАН НЕ СМЕ ДА ПОСТАНЕ НИЧИЈИ ПОЛИТИЧКИ ЕКСПЕРИМЕНТ.

ЈАВНИ ФОНДОВИ, ПОЛИТИЧКИ КАДРОВИ И ЗАБОРАВЉЕНА ОДГОВОРНОСТ

Расим Љајић је у јавним наступима говорио о политичким кадровима и губитку утицаја његове странке у појединим институцијама.

Али ту се отвара много важније питање.

Шта су ти кадрови радили док су имали одговорност?

Како су расподељивана јавна средства?

По којим критеријумима су одређени привредници добијали подршку?

Да ли су сви имали једнаке шансе или је политичка блискост некоме отварала врата која су другима била затворена?

Како је трошен новац намењен развоју привреде и ко је контролисао резултате?

То нису питања која се могу одбацити једним осмехом или вештим политичким одговором.

То су питања о јавном новцу.

А јавни новац није ничије приватно власништво.

Зато би било добро да се, уместо још једног политичког говора, јавности понуде документи, уговори, извештаји и потпуна транспарентност.

Јер човек који данас говори о спасавању великог спортског колектива мора бити спреман да одговори и на питања о свом ранијем политичком деловању.

ПОВЕРЕЊЕ СЕ НЕ ДОБИЈА НА ЛЕПЕ ОЧИ. ПОВЕРЕЊЕ СЕ ЗАСЛУЖУЈЕ.

ЛЕГЕНДЕ ПАРТИЗАНА НИСУ ШТИТ ЗА ТУЂЕ ОДЛУКЕ

Посебна прича су људи чија имена за навијаче Партизана имају огромну тежину.

Саша Илић.

Радосав Петровић.

То нису обична имена. То су људи који представљају део историје, идентитета и емоције црно-беле породице.

У причи о управљању клубом налази се и Данко Лазовић, чија улога заслужује посебну, детаљну анализу.

Али једно мора бити јасно.

Љубав према легендама клуба не сме да значи аутоматско поверење свакоме ко се налази у њиховој близини.

Нити легенде смеју постати заштитни зид иза којег ће се сакривати лоше управљачке одлуке.

Ако неко заиста воли Партизан, онда мора имати храбрости да каже када нешто није добро.

Без обзира на функцију.

Без обзира на пријатељство.

Без обзира на политички интерес.

ПАРТИЗАН ЈЕ ВЕЋИ ОД СВАКОГ ПРЕДСЕДНИКА, ДИРЕКТОРА, ПОЛИТИЧАРА И ФУНКЦИОНЕРА.

Био је пре њих.

Биће и после њих.

БРОД КОЈИ ТОНЕ НЕ СПАСАВА СЕ ГОВОРИМА

Замислите капетана брода који сваког дана путницима објашњава да је ситуација под контролом.

Говори им да је брод стабилнији него раније.

Да је потрошња горива мања.

Да је финансијска конструкција боља.

Да је посада мотивисана.

А путници гледају како вода полако улази.

И док се палуба нагиње, капетан објашњава да су за све криви други бродови, временске прилике и људи који су некада управљали тим бродом.

Управо такву опасност видим у данашњем Партизану.

Не тврдим да је сваки проблем створило садашње руководство.

Далеко од тога.

Партизан годинама плаћа цену лоших одлука, политичких утицаја и погрешног управљања.

Али управо зато је данас потребна озбиљна промена система, а не само промена људи који држе конференције за новинаре.

Партизану не треба капетан који најбоље објашњава зашто брод тоне.

ПАРТИЗАНУ ТРЕБА КАПЕТАН КОЈИ ЗНА КАКО ДА БРОД СПАСЕ.

И зато је питање једноставно:

Да ли Расим Љајић заиста има план да Партизан врати тамо где припада?

Или ће, када политички ветрови поново промене правац, оставити кормило неком другом и наставити даље?

ГРОБАРИМА – НЕ ВЕРУЈТЕ НИКОМЕ НА РЕЧ

Браћо Гробари,

Немојте дозволити да вам љубав према Партизану замени право на критичко размишљање.

Немојте прихватати да је свако ко говори против једног политичара аутоматски пријатељ Партизана.

Немојте прихватати ни да је свако ко говори лепо о Партизану аутоматски његов спасилац.

Не тражите непријатеље тамо где вам их други покажу.

Тражите одговорност тамо где се доносе одлуке.

Тражите финансијске извештаје.

Тражите спортске резултате.

Тражите професионално управљање.

Тражите да се јасно раздвоје политика, приватни интереси и фудбал.

И не пристајте да се име Партизана користи за било чије политичко позиционирање.

Ако постоје докази о намештању утакмица, злоупотребама или другим неправилностима, они морају изаћи пред јавност и надлежне органе. Без изузетака, без заштите и без обзира на то о коме је реч.

А свако ко најављује такве доказе мора бити спреман да иза сваке своје тврдње стане чињеницама.

Јер борба за Партизан не сме бити заснована на новим манипулацијама.

Мора бити заснована на истини.

ГРОБАРИ НЕ СМЕЈУ БИТИ НИЧИЈА ИЗБОРНА МАШИНЕРИЈА.

ПАРТИЗАН НЕ СМЕ БИТИ НИЧИЈИ ПОЛИТИЧКИ ПЛЕН.

А ХУМСКА НЕ СМЕ ПОСТАТИ ЧЕКАОНИЦА ЗА НОВУ ФУНКЦИЈУ.

Расиме Љајићу, питање није колико дуго можете опстати у политици.

Показали сте да то умете.

Питање је шта ће остати иза Вас у Партизану.

Јер политичке комбинације долазе и пролазе.

Функције се добијају и губе.

Савезници се мењају.

Али Партизан остаје.

И када једног дана будете напустили кормило, неће бити важно колико сте говора одржали, колико сте политичких преговора водили и колико сте пута успешно променили правац.

Биће важно само једно:

ДА ЛИ СТЕ ПАРТИЗАН ПОДИГЛИ ИЛИ СТЕ ГА ОСТАВИЛИ ЈОШ ДУБЉЕ У ВОДИ?

Зато, Гробари, време је за буђење.

Не због Александра Вучића.

Не због Расима Љајића.

Не због било које политичке странке.

Него због клуба који је преживео генерације, државе, власти, кризе и много тежа времена.

ПАРТИЗАН НИЈЕ НИЧИЈА ФУНКЦИЈА. ПАРТИЗАН ЈЕ НАША ИНСТИТУЦИЈА.

И нека свима буде јасно:

СТО ЛИЦА МОЖЕ ДА ИМА ЈЕДАН ЧОВЕК. АЛИ ПАРТИЗАН ИМА САМО ЈЕДНО ИМЕ, ЈЕДАН ГРБ И ЈЕДНУ ИСТОРИЈУ.

БУЂЕЊЕ, ГРОБАРИ!

САМО ПАРТИЗАН И МАЈКА СРБИЈА!