„РЕДНИ БРОЈ СМРТИ“: Свједочанство из пакла и оглед о фототипском издању
Именосник угашене будућности Поткозарја и завет за незаборав 72 анђела из Челебинаца
Аутор: Зоран М. Кос, новинар, истраживач и публициста
Када је у фебруару 1988. године редакција листа „Борба” у оквиру специјалног додатка „Документи” објавила сведочанство „Редни број смрти”, југословенска јавност суочила се са непојмљивим ужасом. Поименични попис 11.219 козарачке деце пале под ножем усташких крвника и хитлерових војника био је претежак терет за тадашње друштвено-политичке прилике.
Данашње тројезично фототипско издање, које су заједнички приредили Удружење грађана „Јадовно 1941” из Београда и Издавачка кућа „Прометеј” из Новог Сада, излази са званичним благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Овај високи црквени, научни и друштвени заједнички именитељ уздиже ову књигу у свенародни споменик вере, правде и истине. Рад удружења и издавача, као и све пратеће активности на очувању сећања, могу се континуирано пратити на званичној интернет страници:
Научни и морални увод др Немање Девића
Посебну тежину и аналитичку дубину овом фототипском репринту даје уводни текст историчара др Немање Девића, под насловом „Над рукописом Редни број смрти Драгоја Лукића”. Ослањајући се на заоставштину највећег истраживача дечијег страдања на Козари, Девић хладнокрвно и научно демаскира механизме идеолошке цензуре. Он подсећа да су деценијама „спискови никад одраслих козарачких мученика читим интернет-порталима, где је уз пратећи текст навођен и податак да је материјал “експресно повучен из продаје”, није до краја јасно и доступни извори нам не говоре о чему се радило.” Кроз призму суочавања са овим тешким наслеђем, др Девић поставља пред нас ултимативни дуг вере и културе сећања, поручујући: „Док то не учинимо, нема ни њима починка – ни нама напретка.”
Дневник гробара Иловара и „Златни рез 42” Лордана Зафрановића
Најстрашнији документарни врхунац овог издања представља изворна страница из Дневника јастребарског гробара Фрање Иловара. Изглед ове странице, са рукописним рачунима наплате дечијих лешева „по комаду”, сведочи о леденој бирократизацији злочина у којем је Иловар у свега два месеца 1942. године заведену и уморену децу паковао у дрвене сандуке и амбалажне кутије од шећера.
Сведочанства о томе како су гробар и часне сестре бесомучним батинама ломили и угрувавали изнемогла дечија тела како би их што више стало у тесне кутије, урезала су се у колективно памћење као врхунац садизма НДХ. Овај потресни пакао и форензичку сировост из једног сведочанства детета / логораша редитељ Лордан Зафрановић уврстио је у свој филм „Златни рез 42” (Дјеца Козаре), претачући архивско мастило ове Борбине странице у вечну филмску оптужницу против заборава.
Визуелни идентитет, три језика и пророчки завет корица
Капитални карактер овог издања огледа се у чињеници да је оно за штампу припремљено у три упоредне језичке верзије, чиме се истина о козарачкој голготи коначно диже на светски ниво:
Прво издање на енглеском језику: Под насловом „DEATH SERIAL NUMBER (Phototype edition of the Special Edition of the „Borba“, February 1988)“.
Друго издање на руском језику: Под насловом „ПОРЯДКОВЫЙ НОМЕР СМЕРТИ (Фототип специального издания «Борьба», февраль 1988 года)“.
Треће издање на матерњем, српском језику: Под изворним насловом „РЕДНИ БРОЈ СМРТИ“.
На свим верзијама доминира једна од најпрепознатљивијих слика српског страдања, „Мајка кнежопољка“ Жоржа Скригина из 1944. године, која приказује мајку Милицу Тепић како кроз збегове води своју децу. Посебну тежину овом повезу даје цитат Пророка Амоса утиснут на дну: „Жеђ последњих времена биће жеђ за истином!“ Ове речи савршено дефинишу суштину овог репринта, ова књига је лек против деценијске духовне и историјске жеђи за правдом и признањем жртава које су биле осуђене на заборав зарад лажног браства и јединства.
Суза козарачког детета
Унутрашњост овог издања доноси потресни ликовно-духовни акценат. У етеричном, плавичастом тону који подсећа на небеско окриље, утиснута је изворна фотографија деце из архиве „Борбе“, а поред ње вечни цитат Фјодора М. Достојевског: „Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета.” Постављена насупрот суровој фашистичкој бирократији „редног броја смрти”, ова реченица прераста у апсолутну моралну пресуду. Књига нас подсећа да су на Козари погажени сви хуманистички идеали човечанства, јер овде није реч о једној сузи, већ о прекинутих 11.219 дечијих судбина.
Анатомија локалног погрома у огледалу Челебинаца
Да би се разумели размјери козарачке трагедије, неопходно је погледати у конкретне странице овог репринта, попут странице број осам и извештаја професора Камила Бреслера под насловом „Кост и кожа“. Оне дејствују сирово, документарно и застрашујуће. Густо збијена блок-слова исписују сурове билансе затрте будућности села Козарске, некад Босанске Дубице:
· Челебинци: 72 убијених дечијих живота (Извор: Драгоје Лукић).
· Драксенић: 241 убијено дете.
· Међувође: 112 убијених дечијих живота.
Као аутор и истраживач, о ширим размјерама ове локалне голготе детаљно сам писао у прилогу на независном порталу The Dog Republic, у чланку под насловом [„Именослов страдања села Челебинци: 120 жртве (дјеца и страдали у концентрационом логору Јасеновац)“]
https://www.the-dog-republic.com/teme/drustvo-i-kultura
Кроз укрштање Лукићевог именослова са капиталним истраживањем Антуна Милетића о страдалима у Јасеновцу, дошли смо до непобитног форензичког збира: село Челебинци, које је почетком века бројало свега 24 куће и 208 душа, у Другом светском рату има 120 јединствених, поименично идентификованих цивилних жртава усташког геноцида. Од тога су 72 жртве деца, док су 48 одрасли мештани уморени на јасеновачким стратиштима. Убедљиво највећи, крвави данак у овом погрому претрпело је моје родно братство Кос са чак 22 угашена живота, затим породице Бокан (10 жртава), Кнежевић (7 жртава) и Делић (5 жртава).
Шта значи реч истребљење?
Како бисмо у модерном контексту уопште појмили величину ове трагедије, довољно је повући упоредну линију са новијом, али и нешто старијом историјом у нашем непосредном суседству. Са друге стране реке Уне налази се место Баћин. Оно је у рату из деведесетих година прошлог века доживело огромно страдање цивила и важи за друго највеће масовно стратиште у целој Републици Хрватској, одмах после Овчаре, са нешто мање од 60 страдалих бака и дека. Ни на који начин не спорећи патњу, бол и чињеницу да је убиство сваког невиног човека страшан злочин, сурова истина нас приморава да кажемо да се паралела између ових страдања не може правити, јер бебе и деца су више од злочина.
Уосталом, сам Баћин је у Другом светском рату већ био део монструозног система Независне Државе Хрватске. Тамо су радиле злогласне Кречане, страшно место за масовну ликвидацију и затирање Срба са обе стране реке Уне.
Ова упоредна линија разоткрива сву незамисливу језу погрома у Поткозарју 1941–1945. године: док највећа појединачна стратишта модерних сукоба броје мање од 60 укупних жртава, једно једино поткозарско село — Челебинци — броји 72 жртве само међу недужном децом, а укупно 120 цивилних страдалника. Када знамо да свако од преко стотину поткозарских села дели ову исту, застрашујућу судбину, постаје јасно да мета нису били војни циљеви нити идеолошки противници, већ потпуно биолошко истребљење једног народа још у колевци.
Из фебруара 1988. године – додатка „Документи” листа Борба. Велики наслов „РЕДНИ БРОЈ СМРТИ” праћен је са шест форензичких фотографија изнемоглих и уморених малих логораша, најављујући именословник од 11.219 деце Козаре
Ново “ рухо” за трајно памћење са ратном фотографијом Жоржа Скригина „Мајка кнежопољка“ (Милица Тепић са децом) из 1944. године и заветним цитатом Пророка Амоса на црвеној траци: „Жеђ последњих времена биће жеђ за истином!“
Међународна верзија публикације припремљена под насловом „DEATH SERIAL NUMBER“, намењена упознавању светске јавности са размером злочина над српском децом у НДХ
Фототипски повез на руском језику под насловом „ПОРЯДКОВЫЙ НОМЕР СМЕРТИ“, који документује геноцид у Поткозарју за читаоце на руском говорном подручју
Ф. М. Достојевски: „Сви идеали овог света не вреде сузе једног детета.”
Страна са благословом Патријарха српског г. Порфирија и прецизним каталогом коришћених фотографија преузетих директно из архива листа Борба
Изворни картони дечијег логора у Сиску из 1942. године. Лево: Логораш бр. 99 (Двогодишња Милка Врачар из Орахове); десно: Логораш бр. 115 (Двогодишња Милка Бјелајац из Милошева Брда), обе уморене у августу 1942.
Списак деце из села Међувође код Козарске Дубице, где су заведена имена чак 112 убијених малишана
Преглед странице за дубичко село Драксенић са суровим билансом од 241 убијеног детета, праћен логорским картоном трогодишњег Станка Боројевића, умореног у Сиску.
Потресна архивска фотографија бебе-логораша са утиснутим бројем 97 на пеленама и крвави попис за мало место Цикоте (7 убијених)
Историјски документ и белешке професора Камила Бреслера о стравичном изгладњивању деце у Старој Градишки
Страница са упитницима логораша бр. 61 (Мирко Кузмановић из Вилуса) и бр. 23 (Душан Галоња из Градишке), заједно са прегледом села Срефлије (120 убијених) и Скључани (63)
Сведочанство Маре Вејновић-Смиљанић под насловом „Отимање деце од мајки“ у Старој Градишки јуна 1942, праћено списковима за Божиће (60) и Брекињу (90)
(Дневник јастребарског гробара): Архивски Дневник Фрање Иловара који је у два месеца 1942. године наплаћивао укоп 768 деце „по комаду”, сабијајући и сахрањујићи их ломљењем удова у кутије од шећера, да би било више >”комада>”, сцена коју је Лордан Зафрановић овековечио у свом филму „Златни рез 42.“
ИМПРЕСУМ ФОТОТИПСКОГ ИЗДАЊА
Наслов публикации: „Редни број смрти”
Аутор изворне грађе: Драгоје Лукић (1928–2005)
Издавачи: Удружење грађана „Јадовно 1941” (Београд) и Издавачка кућа „Прометеј” (Нови Сад).
С благословом Патријарха српског Господина ПОРФИРИЈА.
Језичке верзије: Српски, Енглески, Руски (Тројезично фототипско издање).
Формат / Писмо: Велики архивски формат 28 × 40 cm / Ћирилица и латиница.
ISBN: 978-86-903252-3-8
ЗАКЉУЧАК, ЧЕСТИТКА И ПУБЛИЦИСТИЧКА НАПОМЕНА
Као новинар, истраживач и публициста који цео свој век посвећује расветљавању ових прећутаних истина, упућујем најдубље честитке и признање на огромном, надљудском труду Удружењу „Јадовно 1941” и Издавачкој куће „Прометеј”. Овим капиталним делом, они су прекинули завет ћутања дуг готово четири деценије и подигли најдостојанственији папирни споменик козарачким новомученицима. Посебно је значајно и за сваку похвалу што издавачи нису стали само на изворном облику, већ су урадили комплетно паралелно издање на енглеском и руском језику. Тиме је ова страшна и аутентична истина о српском страдању отргнута од регионалног заборава и изведена на глобалну светску сцену, где јој је, по тежини греха који описује, одувек и било место.
Међутим, појава овог репринта истовремено отвара једну дубоку, горку и срамотну рану која се тиче нашег савременог односа према прошлости. Жалосно је, поражавајуће и недопустиво колико наше званичне институције културе и сећања, на првом месту Музеј жртава геноцида (МЖГ) у Београду, али и Јавна установа „Спомен-подручје Доња Градина”, не раде свој посао.
Ове институције, које имају и државни буџет, и законску обавезу, и логистику, деценијама показују незамисливу инертност и бирократску хладноћу. Док се они баве симпозијумима, догмама и политичким симетријама, посао очувања костију наше затрте деце морају да раде удружења грађана и приватни издавачи. Срамота је за наше државне институције што се на овакав, исправан, поименични и достојанствен начин не односе према страдалној деци Козаре и епохалном заветном раду једног великог Драгоја Лукића. Лукић је својим животом и пером урадио више него читави институти, а званичне установе данас нису способне ни да његово наслеђе ваљано штампају, промовишу и заштите од перфидног ревизионизма.Али знају да га користе, краду и праве излоћбе и још понешто на његовом ЛФ кога је завјештао МЖГ !?
Ово фототипско издање, са благословом Патријарха и печатном речју српске историјске науке, није само победа над усташким ножем из 1942. и комунистичким бункером из 1988. године, ово је победа и над данашњом институционалном амнезијом и небригом. Оно нас обавезује да Челебинци, Драксенић, Међувође и цела Козара никада више не буду сведени на празне цифре, већ да њихова имена светле као вечна опомена и молитва.
У Козарској Дубици, 23. 10. 2026. године.
